,,Богопсовља“

,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“    (глумац Бора Тодоровић 1929-2014)

Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка.

Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвеционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији!

Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније.

И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина и тд.

Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику.   

Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства.

Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром  Самог Дародовца.

Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавксе. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету).

Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…!

Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приностити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију).

Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него  начин да се камуфлира елементарни простаклук!

Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно!

Аутор: Свештеник Бранко Репаја, сарадник портала Патмос