Божићни број Жичког благовесника (јануар–март 2021.)

Почетак нове календарске године, хришћанском поуком обележиће и нови број Жичког благовесника. Овај број наставља подухват претходних бројева који, захваљујући труду уредништва и свих сарадника, настоје да разноврсним темама омогуће сваком читаоцу да захвати ведром вере са дубоког кладенца бистре воде бесмртности.

Посебну част чини нам чињеница да у овом броју поред осталих цењених аутора, текстове потписују и двојица угледних Епископа наше Свете Цркве: Епископ жички Г. др Јустин (Стефановић) и Епископ умировљени захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић). Епископ Јустин нам је предочио дивни лик и дело Преподобног Симона Монаха, спајајући историјску позицију времена у коме је светитељ живео са савременошћу у којој и даље блиста свештени спомен великог оца и учитеља рода нашега. Освртима на увиде вредних историчара и књижевника, Владика је приказао плодотворну рецепцију стваралаштва Првовенчаног Краља коју су векови изнедрили кроз мисао најумнијих Срба до данас.

Епископ Атанасије (Јевтић) нас поучава кроз текст „Теологија – Икономија – Литургија“. Богомдарованим талентима учитељства и трудом умноженим сазнањима која га сврставају у ретке савремене полимате, Епископ нам предаје основне истине вере на начин који нам омогућава да схватимо колико је дубока мудрост Божија иза сваке речи којом се покушавају разумети тајне Бога, света и човека.

Протонамесник Александар Р. Јевтић, у уводној речи за овај број, насловљеној „И ове године: Христос се роди!“, подсећа на неусловљиву и непоништиву радост Рођења Богомладенца Христа међу нама. Ни са чим, па ни са корона вирусом!

Поука о Божићу долази нам од Светог владике Николаја Жичког, златоустог проповедника Васкрслог Христа. Он благовести: „Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог. С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!“

Доносимо и наставак драгоценог текста презвитера Николаја Лудовикоса „Крст самољубља и крст љубави“ ( у преводу г. Небојше Ћосовића) који нам помаже да разграничимо шта су то акти наше душевности која потребује преображај, а шта акти аутентичне духовности која се увек пројављује као сведочанство вере; када је жртва неопходност, а када конструкција гордости и разних комплекса.

У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, Ана Јаковљевић и Тијана Палибрк, из Центра за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“ Чачак, стручним увидима уз поткрепљеност примерима из савременог друштва, показују да лик Божији обитава у сваком човеку без обзира на неке функционалне развојне недостатке. Наводе примере у којима Црква сведочи своју бригу за оне којима је потребна помоћ ближњих у свакодневном животу.

Текст „О покајању и брижности“ нас упозорава на психолошке замке које могу бити непремостиве препреке на путу ка здравој духовности. Упућује се и на начине који су путоказ за то. Тако једна од поука гласи: „Знам… Рећи ћеш: потребно је пуно времена и труда да те покрете душе окренемо на добро, али, рећи ћу ти, нису нам задати временски рокови до кад најкасније треба да позавршавамо све те унутрашње послове душе. Важан је циљ и чему тежимо. Завршићу речима светог Тихона Задонског који каже: „До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“

Милош Живановић нас у тексту „Страдалник Христов – свештеник Милан Ј. Туцовић“ упознаје са животом једног од свештеномученика из Епархије жичке који су пострадали од братске безбожничке руке.

О историјату, уметничким дометима и драгоценостима Беле Цркве у Карану код Ужица пише нам јереј Марко Ерић, тамошњи парох. Ова средњовековна светиња један је од оних закопаних бисера који нису познати чак ни онима који су им у најближој физичкој удаљености. Зато је овај текст колико информативног толико и мисионарског карактера.

Политиколог Стефан Н. Драгићевић у тексту о људским правима приближава нам потребу да разликујемо вредности људских права која штите достојанство човека од оних која потребују критику. Ово је веома важно због крајности које се јављају, било у обоготворавању термина људских права, било у одбацивању свих људских права (међу којима је и верско на које се често заборавља).

Текст православног свештеника и психијатра Василија Термоса, под насловом „Опраштам, дакле постојим: опраштање као пуноћа живота“, превео је са енглеског г. Јовица Стефановић. Овај текст има изузетну важност, као један од првих на српском језику који доноси значајне увиде и поуке о. Василија. Одговара на питања: „Многи људи, верници или неверници, уверавају себе да су опростили, док су у стварности једноставно заборавили, или једноставно не мрзе. Да ли је то довољно? Шта је опраштање на крају дана? На којој се теоретској основи може сматрати вредношћу? Да ли је неефикасно опраштање само ствар личне огреховљености и несавршености, или недостатак коме доприноси саборни црквени ум? И на крају, зашто опраштати?“

Јереј др Слободан Јаковљевић пише о феномену ријалити програма. Он указује на дубље слојеве оваквих феномена, упозорава на опасности које из њих извиру, предлаже да као хришћани сведочимо и препоручујемо другачији етос који ће бити потпора здравијег менталног и духовног окружења у коме живимо.

Др Драган Хамовић на посве посебан начин придружује свој глас похвали којом су многи из нашег рода покушали да ублаже бол због растанка са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијом . Тако пише: „По своме позиву, стари и непоколебими српски духовни пастир оне горске и камените „бесудне земље“ (како је беше прозвао један њен типични представник), у своме вишедеценијском ходу и делању, сталном подсећању на оно подсећања вредно, није могао бити неблизак ма коме ко је српски говорио и мислио, није могао пречути такав васељенски глас, макар гдекад изазивао нетрпељивости, у овом нашем жалосном окружењу наслеђене мржње.“ У наставку успомену на митрополита овенчава и стиховима песме Похвала обновитељу.

Ђакон Александар Секулић наставља да плете „Венац од стихова за митрополита Амфилохија“ (како гласи наслов поетске рубрике посвећене у овом броју блаженопочившем митрополиту Амфилохију) кроз песму Сунце Цетиња коју завршава строфом:

Личи к’о да за трен од нас зађе,

но, тек да Вјечношћу стане млађе,

ко душа њежна ђетиња –

Жарко Сунце кршног Цетиња.

Никола Александар Марић у песми Гумно износи утиске које су у младим душама порађали сусрети са митрополитом Амфилохијем као учитељем мудрости и надахнитељем многих који данас надахњују друге својим речима потеклим од исте Мудрости.

У рубрици „У вечни спомен“ преносимо текст о опелу и сахрани новопрестављеној слушкињи Божијој Ивани Марковић (1986–2020), супрузи краљевачког свештеника протонамесника Дејана Марковића.

Рубрика „Веронаука“ доноси текст вероучитеља Милоша Митровића који сведочи о доброчинствима које свештенство и литургијска заједница при Храму Светог Саве у Краљеву чине према деци са посебним потребама, као првим комшијама храма који уче у оближњој школи. Вероучитељ Слободанка Божанић пише о раду и успесима веронауке у школи „Миливоје Боровић“ у Мачкату.

Емилија Ердоглија нас кроз песму Мој дар и жеља пред дететом у јаслама подсећа на велике жеље које деца упућују Богомладенцу, а које нас уче једноставности и благодарности.

У „Летопису богослужења“ протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним активностима Епископа жичког Г. Јустина у претходним месецима.

Протонамесник Александар Р. Јевтић,

уредник часописа

Извор: Епархија жичка