Како сазнати истину о себи

Веома је важно упознати онај део себе који осећа! Емоционални део нашег бића тј. оно што осећамо је мост између мисленог и телесног дела личности. Осећањима освешћујемо мисли и дајемо им на значају. Без осећања, мисли би остале само апстрактне појаве које нас се не би много дотицале. Управо кроз емоције ми доживљавамо искуство својих мисли.

Дакле, мисли нашом вољом добијају одређени емоционални израз. Онда, наше тело тумачи те емоционалне изразе тако што их мозак преводи у неуропептиде и хормоне, који у телу изазивају промене. Те промене ми називамо емоцијама.

Ако смо некад доживели неку мању или већу трауму и закопали (потиснули) је дубоко у себи, углавном ће рационални део наше личности наћи начина да то компензује.

Страх је, на пример, веома болна и тегобна емоција. Када човек није у стању да га освести, отпусти и поднесе, не остаје му ништа друго него да га потисне. Али, онај ко је потиснуо страх, почиње да стрепи од самог страха. Тако се дешава да страх највише поричу они који су дубоко уплашени, а не могу то себи да признају. Зато непрестано развијају осећање супротно страху и представљају се као веома храбри. Занимају се за за екстремне спортове, воле оружије, упадају у опасне ситуације итд. И тако су несвесно окупирани својим потиснутим страхом.

Слично је и када неко потискује бес (љутњу). Он види себе као веома љубазног и толерантног. Посебно је интересантно да они људи који не желе да освесте своју агресивност, осећају страх – плаше се свега и свачега. Када почнемо да компензујемо, сву своју енергију трошимо на улогу коју смо одабрали да играмо. Тако, на пример, неко ко је потиснуо страх непрестано говори о храбрости, или се увек истиче и намеће као одважна особа. А онај ко је потиснуо агресивност непрестано чини непотребне уступке, сервилан је и на тај начин жели да себе прикаже као мирољубиву и толерантну особу. Међутим, то нас разбија као личности и не доприноси нашем интегритету.

Зашто је наше емоционално биће важно? Зато што помоћу њега наше мисли доживљавамо као стварност. Осећај за смисао живота, и све закључке које доносимо о животу темеље се у нашем емоционалном бићу. Сва нама важна тумачења, схватања, ставови садржани су у емоционалном делу нашег бића.

Ако су наша искуства, сећања, схватање живота углавном болна, а кроз осећања доживљавамо стварност, онда ћемо телу непрестано слати поруке бола, што се на свесном нивоу тумачи као непријатна емоција. Овакав концепт води несрећном животу, овисностима, и лошим односима. То значи да константно проживљавамо давнашњу трауму и да никада нисмо присутни у садашњости. Ако је, на пример, неког у детињству оставио отац и тај човек непрестано током живота проживљава трауму напуштања; то се претвара у његов животни сценарио. Тај човек увек несвесно ствара околности након којих ће опет изнова проживљавати своју давнашњу трауму.

Очигледно је неопходно да се суочимо са непријатном емоцијом како бисмо кренули путем исцељења. Оног момента када неко одлучи да реши проблем са емоцијама одједном их проглашава својим непријатељима. Дакле, непожељне су и лоше, и ту нешто треба да се поправи. Тако доспевамо у стање противљења. Заправо, оног тренутка када кажемо себи да са нама нешто није у реду и да требамо поправку, ми себе оспоравамо. А то је исто као да смо себи сипали со на рану!

Да ли постоји решење?

Постоји. Неопходно је да прихватимо себе онаквим какви смо! Да пригрлимо своја осећања без обзира колико је то болно или непријатно. Решење је у томе да у потпуности доживимо то што осећамо. Да се суочимо са тим што нас мучи и да ту емоцију која нам задаје проблеме храбро погледамо у очи. Важно је да чујемо шта жели од нас, шта има да нам саопшти, а да при томе не показујемо никакву жељу или намеру да је мењамо или истребљујемо. Тај процес се зове интеграција.

Да би процес исцељења (интеграције) био успешан, неопходно је да човек тихује бар двадесет минута дневно. Да се повуче у клет свога срца, сагледа себе, своја осећања, и да се молитвено излије Господу. Ако у том периоду емоције постану снажне, није добро да их потискујемо. Напротив, освестите их и призовите у помоћ јединог Срцезналца! Свим бићем се усредсредите на молитву – храбро, без бојазни и жеље да се борите са непријатном емоцијом. Овде се првенствено говори о старим, хроничним, чак и нејасним осећањима љутње, страха, огорчености, кривице. Ако сте, пак, неког увредили или је неко вас повредио, прво је неопходно опростити и тражити опроштај како бисте стекли предуслове за даљи процес исцељења.

Исто се односи и на пријатна осећања. По правилу желимо да се дистанцирамо од непријатних осећања. И већина вас ће се сложити са тврдњом да је теже освестити своја позитивна осећања. Зато ако имате потребу да освестите одређену емоцију увек поставите себи следећа питања:

• Како се осећам? – Тако дајемо себи прилику да потуно освестимо своје тренутно душевно стање и да именујемо то што се у нама дешава.
• Када сам се последњи пут исто овако осећао/ла? – Без много размишљања допустите себи да видите да ли ћете се и чега ћете се присетити.
• Када сам се први пут у животу овако осећао/ла? – Исто тако, без много размишљања допустите себи да видите да ли ћете се и чега ћете се присетити.

Ако не добијете разјашњење, будите стрпљиви. Неопходно је време и ваше поверење да се Бог брине о свему, па и о вама. Када дође тренутак, све ће вам бити јасно. Ипак, напоран рад и спремност да бдимо над собом су од суштинске важности.

Ако се потрудите да водите дневник о томе како се осећате, то ће вам помоћи да негујете своје емоционално биће. Да разумете и интегришете одређена искуства кроз која пролазите. Обраћајте током дана пажњу на своја осећања и расположења, руководећи се горе наведеним питањима.

Разлог, што се узнемиримо, што реагујемо плаховито и љутимо се на друге људе, је у томе што не желимо да освестимо своје емоционално стање. Да будемо са својим осећањима и утисцима, и да их преображавамо. Зато, немојте викати на своје доброчинитеље! Искуства која узрокују јаке емоције, гласници су наше подсвести. Преклињу вас да обратите пажњу на своје емоционално биће.

duhovna terapija