Кандило душе

Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај који је тражио молитву. Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узнемирен због близине и делања сила које нису сродне души човека. Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни. Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ? Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа. Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: не знам како да се помолим. Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо - добићете одговор који су небројени људи добили пре вас. Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је потребно још много труда да уложи. Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити, ако је она искрена и дубока. Нико ад вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи, исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак ометати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу. То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем. Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу.