Ко је данас ауторитет

Ко је данас ауторитет

Какав став дете има према родитељима, такав ће имати и према другим ауторитетима касније у животу, а здрав однос према ауторитету, који није ни обожавање нити потцењивање, претпоставка је здравог друштва.

Међу пријатељима и познаницима недавно сам направио једну малу анкету постављајући увек исто питање: Ко је за тебе данас у Србији ауторитет којем верујеш. Помало збуњени, покушавали су да се сете некога, углавном неуспешно. Наводили су значајне људе који више нису живи, али то се није рачунало. Ако бих питао групу од троје-четворо, када би неко некога споменуо, други су се згражавали како је могуће да тај у датој особи види ауторитет. Када смо почели да причамо о њиховим радним срединама, испоставило се да само четвртина анкетираних свог надређеног доживљава као позитиван ауторитет. Када сам питао о поверењу у институције, ни тада нисам добио одговор.

Иако се из ове анкете не могу извлачити поуздани закључци, чини се да живимо у друштву у којем је много разочараних, који више не верују у ауторитете.

Један од начина да се боље разуме шта је то ауторитет јесте да се у помоћ позове етимологија, наука о настанку и значењу речи. Појмови „ауторитет” и „аутор” имају исти корен и долазе од латинског глагола аугере, чинити да нешто расте, да се увећава. Праслика ауторитета јесте родитељ, који чини да дете расте и да се развија. На ову родитељску функцију указују наше речи које у корену имају гајити, гојити, питати – одгајати, одгој, васпитање. Према томе архетип ауторитета су отац и мајка, то јест особа која се поставља у неку од секундарних „родитељских” улога: васпитач, учитељ, полицајац, судија, лекар, директор, политичар, итд.

Љубав и дисциплина

И у развојном смислу родитељи су први ауторитети у животу детета. Управо у релацији родитељ–дете, оно изграђује став према ауторитетима. Врло је вероватно да какав став дете има према родитељима, исти такав ће имати и према другим ауторитетима касније у животу.

Деци је потребно да им родитељи показују љубав, али потребно им је и да их родитељи дисциплинују – да их уче шта не смеју и шта морају. Да би то постигли, родитељи морају да имају позицију ауторитета, што значи да у породицама мора постојати вертикала, то јест хијерархија у којој се деца у неким ситуацијама једноставно морају подредити родитељима. Овај вертикални ред – који је у корену речи „подређени”, „надређени” и „наредба” – битан је део сваке породичне структуре.

Многи нејасно размишљају о ауторитету јер не знају за битну разлику између појмова „ауторитативност” и „ауторитарност”. Док прва реч означава особу с ауторитетом, друга реч означава особу која или захтева или пружа слепу послушност. Први појам је позитиван, други је негативан.

Због овог неразликовања неки родитељи не желе да буду ауторитети властитој деци, већ усвајају разне новодобне педагошке ставове покушавајући да буду најбољи другари своје деце. Зато њихова деца не изграђују здрав став према ауторитетима, што се најбоље види када крену у школу и када својим учитељима не признају ауторитет. Ово непризнавање или непоштовање ауторитета се наставља и касније у животу. Како је овај начин васпитања присутан више деценија, многа од овако васпитане деце су данас средовечне особе.

„Спљоштена породица”

Претпоставка је да се дете у породици учи реду који личи на шири друштвени ред. Нестанком породичне вертикале настаје „спљоштена породица” која постаје основна ћелија „спљоштеног друштва”. То је друштво без друштвене вертикале, са значајним недостатком поштовања, захвалности и поверења, а с вишком ината, зависти и љубоморе. То је заједница „браће и сестара” који се удружују против сваког ауторитета, то јест „родитеља”, негирајући му сваку предност и вредност.

Свакој организованој групи је потребан вођа. Али вођа може да буде вођа, ако му остали чланови групе признају тај статус. Велики проблем „спљоштеног друштва” јесте што пет изузетних појединаца творе глупу групу, јер уместо да остварују циљ због којег су се удружили, они троше енергију на то да један другом оспоравају способности борећи се за примат и статус вође. Менталитетска заблуда је: Ако теби признам да си бољи, способнији од мене, то значи да сам признао да сам ја лош и неспособан.

Здрав однос према ауторитету, који није ни обожавање нити потцењивање, који разликује подређивање од понизности претпоставка је здравог друштва.

Зоран Миливојевић

politika.rs