Који пут изабрати

Блажена Теодора је причала: “Једну девственицу, стару по годинама, и узнапредовалу у страху Божијем, упитах за разлог њеног удаљавања од света. Уздахнувши, она ми стаде говорити: “Отац мој беше кротак и тих, но телом слаб, тако да је скоро читав живот прележао на постељи. Међутим, док је био здрав, он смирено рађаше у пољу, трпељиво сакупљајући оно што је неопходно за кућу. Живео је тако усамљенички, да је у нашем селу ретко ко са њим разговарао. Толико је волео ћутање да је онима, који га нису знали, изгледао као нем. Моја мајка је имала сасвим супротну нарав. Била је радознала и распитивала се чак и о догађајима у иностранству. Кад је причала, чинило се да јој је читаво тело постајало језик. Свађала се и препирала скоро са свима. Волела је да пије вино, водала се са развратницима и раскућивала кућу. Међутим, за болести није знала. Читавог живота је била врло здрава. На крају је мој отац, исцрпљен од дугог боловања, умро. Одмах потом, ваздух се усковитлао. Почело је страшно да грми и сева; настала је олуја са кишом. Због тога он три дана није могао да буде сахрањен. Тада су сви у селу, климајући главама, говорили: ,Какво се непознато зло крило међу нама! Очито је то непријатељ Божији, када нам сама творевина не дозвољава да га предамо земљи’. Али да се његово тело не би распало и нанело неку штету, решили су, макар и с муком, упркос кише и ветра, да га сахране. Још слободнија, моја мајка се предала још већем разврату. Кад је потом умрла, време је било лепо, и све као да се уклапало у лепоту њене сахране. И тако остадох сама, малолетна. Али, кад сам већ прерасла дечији узраст, и кад су страсти почеле да се буде и да узнемиравају моје неискусно срце, једне ноћи седох и почех да размишљам о томе какав пут живота да изаберем. Да ли да идем очевим путем – у кротости, побожности и чистоти? Али, размишљала сам, какву је он корист имао од таквога живота? Свагда болести и невоље, и после смрти земља као да није хтела да прими његово тело. Да је тај живот био угодан Богу, он не би претрпео толико зала. Живот мајчин је, изгледа, ваљанији. Живела је како јој се срцу хтело, увек је била здрава, и сахрана јој је била лепа. Јер, боље је веровати својим очима и ићи за оним што је истинито и извесно. Тако се мени учинило да је боље ићи мајчиним путем. Међутим, настаде ноћ и мене обузе сан. И у сновиђењу, гле, преда ме стаде неко страшан изгледом, висока раста, и грозно ме запита: ,Реци ми, вели, какве су то помисли у срцу твоме?’ Дрхтећи од страха, нисам могла да га гледам. А он још страшнијим гласом од мене захтеваше да му кажем о чему сам размишљала. Обузета страхом, заборавила сам о чему сам размишљала, и рекох: ,Ничега се не сећам’. Тада ме је он на све подсетио. Разобличена, схватила сам и молила опроштај, наводећи као извињење разлог који ме је навео да тако размишљам. После тога, он ми рече: Дођи, и погледај, какав је удео оца твога, а какав је удео матере твоје, те изабери себи оно што желиш’. Узевши ме за руку, он ме поведе. Увео ме у врт, препун сваковрсног дрвећа с плодовима чија лепота не може да се саопшти. Кад стигосмо до средине, срете нас мој отац и загрли ме, називајући ме вољеним чедом. Молила сам га да останем с њим, али ми он рече: ,Сада то није могуће. Али, ако пођеш мојим стопама, за кратко ћеш време доћи овамо’. Опет сам почела да преклињем оца, али ми анђео, који ме је ту довео, рече: ,Сад иди погледај где ти је мајка’. И одведе ме на неко место препуно таме и смрада. Тамо ми показа пећ која је горела огњем и кључала смолом. Нека страшна лица су стајала око пећи. Погледах, и видех мајку своју у огњу до врата. Шкргутала је зубима, жежена огњем, а црви је јеђаху. Видевши ме, она завапи: ,Авај мени, чедо моје! Авај мени због злих дела мојих! Смешним ми је изгледало твоје часно целомудрије, и мислила сам да због блуда и неуздржања нећу бити кажњена. И ево шта трпим због привремене сласти. Али, помози ми, чедо моје! Сети се болова порођајних и брига о васпитању, и помози мајци својој!’ Од жалости јој пружих руку, али је огањ ожеже, и ја од несносног бола закричах силно, па се и пробудих. Од крика се пробудише и они који су са мном били у кући. Притрчавши ми, они ме упиташе за разлог мог страха. Испричах им оно што сам видела, и, благодарећи човекољубљу Божијем, изабрах пут живота свога оца”. Ето шта ми је испричала часна сестра! Тако, знајући какве страшне муке очекују грешнике, и како су радосна жилишта оних који иду путем заповести Божијих, ставимо у срце своје да се удаљавамо од зла и чинимо добро, да бисмо, благошћу Господњом, наследили живот вечни”. “МАТЕРИК” – Преподобни Исаија Отшелник

Октобар 25, 2021 - 11:58

0 20

Блажена Теодора је причала: “Једну девственицу, стару по годинама, и узнапредовалу у страху Божијем, упитах за разлог њеног удаљавања од света. Уздахнувши, она ми стаде говорити: “Отац мој беше кротак и тих, но телом слаб, тако да је скоро читав живот прележао на постељи. Међутим, док је био здрав, он смирено рађаше у пољу, трпељиво сакупљајући оно што је неопходно за кућу. Живео је тако усамљенички, да је у нашем селу ретко ко са њим разговарао. Толико је волео ћутање да је онима, који га нису знали, изгледао као нем. Моја мајка је имала сасвим супротну нарав. Била је радознала и распитивала се чак и о догађајима у иностранству. Кад је причала, чинило се да јој је читаво тело постајало језик. Свађала се и препирала скоро са свима. Волела је да пије вино, водала се са развратницима и раскућивала кућу. Међутим, за болести није знала. Читавог живота је била врло здрава. На крају је мој отац, исцрпљен од дугог боловања, умро. Одмах потом, ваздух се усковитлао. Почело је страшно да грми и сева; настала је олуја са кишом. Због тога он три дана није могао да буде сахрањен. Тада су сви у селу, климајући главама, говорили: ,Какво се непознато зло крило међу нама! Очито је то непријатељ Божији, када нам сама творевина не дозвољава да га предамо земљи’. Али да се његово тело не би распало и нанело неку штету, решили су, макар и с муком, упркос кише и ветра, да га сахране. Још слободнија, моја мајка се предала још већем разврату. Кад је потом умрла, време је било лепо, и све као да се уклапало у лепоту њене сахране. И тако остадох сама, малолетна. Али, кад сам већ прерасла дечији узраст, и кад су страсти почеле да се буде и да узнемиравају моје неискусно срце, једне ноћи седох и почех да размишљам о томе какав пут живота да изаберем. Да ли да идем очевим путем – у кротости, побожности и чистоти? Али, размишљала сам, какву је он корист имао од таквога живота? Свагда болести и невоље, и после смрти земља као да није хтела да прими његово тело. Да је тај живот био угодан Богу, он не би претрпео толико зала. Живот мајчин је, изгледа, ваљанији. Живела је како јој се срцу хтело, увек је била здрава, и сахрана јој је била лепа. Јер, боље је веровати својим очима и ићи за оним што је истинито и извесно. Тако се мени учинило да је боље ићи мајчиним путем. Међутим, настаде ноћ и мене обузе сан. И у сновиђењу, гле, преда ме стаде неко страшан изгледом, висока раста, и грозно ме запита: ,Реци ми, вели, какве су то помисли у срцу твоме?’ Дрхтећи од страха, нисам могла да га гледам. А он још страшнијим гласом од мене захтеваше да му кажем о чему сам размишљала. Обузета страхом, заборавила сам о чему сам размишљала, и рекох: ,Ничега се не сећам’. Тада ме је он на све подсетио. Разобличена, схватила сам и молила опроштај, наводећи као извињење разлог који ме је навео да тако размишљам. После тога, он ми рече: Дођи, и погледај, какав је удео оца твога, а какав је удео матере твоје, те изабери себи оно што желиш’. Узевши ме за руку, он ме поведе. Увео ме у врт, препун сваковрсног дрвећа с плодовима чија лепота не може да се саопшти. Кад стигосмо до средине, срете нас мој отац и загрли ме, називајући ме вољеним чедом. Молила сам га да останем с њим, али ми он рече: ,Сада то није могуће. Али, ако пођеш мојим стопама, за кратко ћеш време доћи овамо’. Опет сам почела да преклињем оца, али ми анђео, који ме је ту довео, рече: ,Сад иди погледај где ти је мајка’. И одведе ме на неко место препуно таме и смрада. Тамо ми показа пећ која је горела огњем и кључала смолом. Нека страшна лица су стајала око пећи. Погледах, и видех мајку своју у огњу до врата. Шкргутала је зубима, жежена огњем, а црви је јеђаху. Видевши ме, она завапи: ,Авај мени, чедо моје! Авај мени због злих дела мојих! Смешним ми је изгледало твоје часно целомудрије, и мислила сам да због блуда и неуздржања нећу бити кажњена. И ево шта трпим због привремене сласти. Али, помози ми, чедо моје! Сети се болова порођајних и брига о васпитању, и помози мајци својој!’ Од жалости јој пружих руку, али је огањ ожеже, и ја од несносног бола закричах силно, па се и пробудих. Од крика се пробудише и они који су са мном били у кући. Притрчавши ми, они ме упиташе за разлог мог страха. Испричах им оно што сам видела, и, благодарећи човекољубљу Божијем, изабрах пут живота свога оца”. Ето шта ми је испричала часна сестра! Тако, знајући какве страшне муке очекују грешнике, и како су радосна жилишта оних који иду путем заповести Божијих, ставимо у срце своје да се удаљавамо од зла и чинимо добро, да бисмо, благошћу Господњом, наследили живот вечни”. “МАТЕРИК” – Преподобни Исаија Отшелник

Прочитај више на Пријатељ Божји...