Мудрост благодарности

У једном граду је живео један веома богат и поштован човек. Био је неожењен, са родбином није општио а суседе је презирао и често исмејавао у кругу својих другова, господе важне као што је и он сам био. Укратко, није он волео чак ни другове, а Небеса је често проклињао што није био најбогатији, најпознатији и најпоштованији у граду. Досадило Господу да слуша жалбе пуне зависти и уздисања тог човека да, када је овај потрошио све своје имање, није желео руку помоћи да му пружи. Али, када из уста љутитог човека кренуше клетве на адресу Бога и сила небеских, догодио се несрећан случај - у његовом дому (све што је од њега остало) догодио се пожар те изгоре до темеља. Човек горко заплака па крену да тражи склониште код својих другова. Али, ни један од њих га не прими. Неки се само осмехиваше над невољом дојучерашњег друга. Једне ноћи, гладан, изнемогао и промирзао, у тешком очајању покуца на прозор суседке, сиромашне удовице са двоје малене деце. Она га није мрзела и од чисте душе му предложи храну и кров. Ујутру, клечећи на коленима у храму и гушећи се у сузама, молио је од Господа опроштај за своју глупост и гордост. Доброта и великодушност удовице коју је некада презирао, дубоко су га дирнули. „Опрости Господе, за то, што нисам ценио Твоје дарове и нисам Ти благодарио за милост Твоју“ – молио је он. Ускоро, он се помирио са рођацима а они му помогоше да направи кућицу. Тако, започе он да живи у миру и сагласности са свима. Прошло је неколико година. Сиромашна удовица, која га је примила у најтежим данима његовог живота је умрла а њена деца остадоше сирочићи. Јeднога дана покуцаше на његова врата и замолише га да их удоми. Човек је саосећао са њима али их одби: - Мој дом је мали. Покуцајте код оних који су богатији. Ја сам навикао да живим сам... Сирочићи отидоше ожалошћени. А ујутру се човек није могао подићи са постеље. Тајанствена болест га је приковала за кревет. Он горко заплака и у очају завапи Богу: - Опет сам Те наљутио, плативши здрављем за своју глупост. Зашто ме кажњаваш тако строго? Господ му одговори: - Зато што не умеш да будеш мудар без страдања. Човек је све схватио. Измолио опроштај од бедних сирочића који су са радошћу ушли у његов дом и помогли му да преболи тугу. Тада човек по други пут заблагодари Господу за милост. Од тада се сваког тренутка радовао присуству блиских људи и њиховим гласовима који су одзвањали у његовом срцу, ехом неизрециве радости. Једном док је седео у дворишту забављајући се са унуцима, поред његове куће су пролазили његови бивши, важни другови. Пошто су га препознали, почеше се подсмевати његовој маленој кући, сиромашном оделу и његовој игри са децом. Подигавши поглед ка небесима, он одговори дубоком захвљаношћу Богу.

Март 4, 2022 - 11:31

0 15

У једном граду је живео један веома богат и поштован човек. Био је неожењен, са родбином није општио а суседе је презирао и често исмејавао у кругу својих другова, господе важне као што је и он сам био. Укратко, није он волео чак ни другове, а Небеса је често проклињао што није био најбогатији, најпознатији и најпоштованији у граду. Досадило Господу да слуша жалбе пуне зависти и уздисања тог човека да, када је овај потрошио све своје имање, није желео руку помоћи да му пружи. Али, када из уста љутитог човека кренуше клетве на адресу Бога и сила небеских, догодио се несрећан случај - у његовом дому (све што је од њега остало) догодио се пожар те изгоре до темеља. Човек горко заплака па крену да тражи склониште код својих другова. Али, ни један од њих га не прими. Неки се само осмехиваше над невољом дојучерашњег друга. Једне ноћи, гладан, изнемогао и промирзао, у тешком очајању покуца на прозор суседке, сиромашне удовице са двоје малене деце. Она га није мрзела и од чисте душе му предложи храну и кров. Ујутру, клечећи на коленима у храму и гушећи се у сузама, молио је од Господа опроштај за своју глупост и гордост. Доброта и великодушност удовице коју је некада презирао, дубоко су га дирнули. „Опрости Господе, за то, што нисам ценио Твоје дарове и нисам Ти благодарио за милост Твоју“ – молио је он. Ускоро, он се помирио са рођацима а они му помогоше да направи кућицу. Тако, започе он да живи у миру и сагласности са свима. Прошло је неколико година. Сиромашна удовица, која га је примила у најтежим данима његовог живота је умрла а њена деца остадоше сирочићи. Јeднога дана покуцаше на његова врата и замолише га да их удоми. Човек је саосећао са њима али их одби: - Мој дом је мали. Покуцајте код оних који су богатији. Ја сам навикао да живим сам... Сирочићи отидоше ожалошћени. А ујутру се човек није могао подићи са постеље. Тајанствена болест га је приковала за кревет. Он горко заплака и у очају завапи Богу: - Опет сам Те наљутио, плативши здрављем за своју глупост. Зашто ме кажњаваш тако строго? Господ му одговори: - Зато што не умеш да будеш мудар без страдања. Човек је све схватио. Измолио опроштај од бедних сирочића који су са радошћу ушли у његов дом и помогли му да преболи тугу. Тада човек по други пут заблагодари Господу за милост. Од тада се сваког тренутка радовао присуству блиских људи и њиховим гласовима који су одзвањали у његовом срцу, ехом неизрециве радости. Једном док је седео у дворишту забављајући се са унуцима, поред његове куће су пролазили његови бивши, важни другови. Пошто су га препознали, почеше се подсмевати његовој маленој кући, сиромашном оделу и његовој игри са децом. Подигавши поглед ка небесима, он одговори дубоком захвљаношћу Богу.

Прочитај више на Пријатељ Божји...