Покајање? То је оно кад постиш пар дана, исповедиш се, причестиш и то је то?!

И говораше: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.

„Свети Претеча, а касније и Сам Господ своју проповед су почињали идентичним позивом на покајање, истим речима призивали људе. Свети Оци кажу да ово није случајно, јер су на тај начин желели да покажу да у учењу светог Јована и Господа није било никакве суштинске разлике. Ми као црквени људи знамо да је покајање неопходно да бисмо могли уопште да почнемо да се крећемо ка Богу. Међутим, често може да нам исклизне из свести и пажње колико су дубоко и свестрано тему покајања обрађивали Свети Оци, како су у њему гледали почетак, средину и крај хришћанског живота, то јест, савршенство.

Свети Игњатије Брјанчанинов има одлично запажање: „Сви свети Православне Цркве током читавог свог живота неодступно су се држали покајања, чак и онда када је благодат Божија очигледно дејствовала на њих. Данас када се баве религијом, више траже или хладна формална знања, или лажне насладе. И једно и друго припада овоме свету, а не Христу.“

Ми можда са времена на време заборавимо да покајање не може да се исцрпи, да њега не можемо да завршимо, што се каже ‘да пређемо ниво као у видео игрицу’, већ је суштина да што више напредујемо у духовном животу све се више отварају очи наше душе и све је већи океан покајања пред нама. Свети Оци нас упозоравају на олако гледање на покајање – у нашој свести га сводимо на одлазак на исповест, без много бриге да ли и колико испуњавамо заповести у међувремену што заправо и чине суштину покајања. Свети Игњатије даље говори: „He размишљајте олако о покајању: оно је душа свих подвига – опште делање које треба да прожима сва друга делања. Истински напредак постигли су само они који пребивају у истинском покајању. Оно представља то суштинско делање, које нас припрема за јављање Царства Божијег у нама“.

Дакле, сви треба да живимо у покајању у Цркви, од Патријарха до лаика. О овоме свети Симеон Солунски каже следеће: „Неопходно је свима да се кају: лаицима и монасима, свештеницима и клирицима, архијерејима и нико не треба да се уклања од покајања јер су сви сагрешили и грешимо, сви треба и да се кајемо…“

 Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи: припремите пут Господњи, поравните стазе његове.

Апостол Матеј овде наводи речи пророка Исаије из његове књиге, у питању је 40. глава. Иначе, чести назив за пророка Исаију је и ‘пети јеванђелиста’ због великог броја пророчанстава о Христу, посебно о Христовом страдању до чега ћемо ако Бог да, кроз ова светоотачка тумачења временом доћи. Свети Оци његове речи објашњавају из више углова.

Блажени Теофилакт Охридски објашњава речи пророка Исаије поређењем старозаветног и новозаветног закона, односно показује суштину оног камена спотицања за многе људе како тог времена, тако и данас. Он говори следеће: „“Путем“ се назива Еванђеље, а „стазама“ законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: „Припремите се за еванђелски живот, а законске одредбе ‘поравните’, то јест, испуните их духовно“, јер је Дух „прав“. Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: „Овај није поравнао своје стазе“, то јест, духовно не разуме Закон”. Блажени Теофилакт помиње Јевреје јер је у његово време била актуелна полемика са њима, али се ово односи и на све друге људе који само спољашњим очима гледају на одредбе Цркве, па на пост гледају као на дијету, на Свете Тајне као на нешто што ‘ваља да се уради, злу не требало’, на учење Цркве као на културолошку традицију нашег народа, итд.

Свети Николај Охридски даје практично објашњење речи пророка Исаије и објашњава њихову веома тесну везу са духовним животом свакога од нас. Он пише: „Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Како? Исповедите се и покајте се. Учините ово двоје хитно, јер Господ долази. Он ће куцати на врата сваке душе. Ко се исповеди и покаје, тај ће држати врата душе отворена, и Господ ће ући, и донети му живот вечни. А ко се не исповеди и не покаје, тај ће држати врата на души зарђана од греха и затворена. И Господ ће проћи мимо њега. Но за Њим иде секира и огањ, као што пред Њим иде пролеће са сунцем, мирисом и песмом. Путеви Господњи и стазе Његове то су душе људске; неравнине по њима, то су греси безакоња“.

А свети Јустин Ћелијски показује оно што су многи можда данас и заборавили, да је род људски потпуно изгубљен без Исуса Христа и да нема спасења нигде осим у Њему. Ево како он објашњава ове речи пророка Исаије: „Нема пута Господњег у пустињи живота људског. Пут од душе до Бога сав је пороцима излокан, испроваљиван, упропашћен. Ко може по њему поћи и до Бога доћи? Све што је људско, толико је опустошено грехом и смрћу, да беспомоћно умире у огромној пустињи својој. Зато нема људима спасења од греха које би они сами измислили и остварили. Спасење им може доћи од Онога који је Безгрешан и Бесмртан, и стога моћан и силан да сатре и грех и смрт. Па ипак, ви људи можете да у томе нешто учините: освестите се, дођите к себи и сагледајте и своју и свеопшту грешност; будите колико толико свесни својих и свеопштих грехова људских, који су вас затворили у безизлазну тамницу смрти, и нека се то излије у покајничко расположење, и тим покајањем ви ћете поравнити пут Господњи, и Он ће њиме доћи у живот ваш, у душу вашу, ући у опустошени и опустињени свет ваш.“ Ово о чему говори свети Јустин можемо видети и данас – људи се данас максимално труде да олакшају себи боравак на земљи, гледају да игноришу грех, или га грубо одбацују као неки реликт прошлости или сматрају да фокусираност на тему греха изазива многе комплексе и неурозе. У суштини, веома далеко су од схватања о греху као огромној разорној сили коју може да заустави, укроти и уништи једино Господ…“

tvrdjavaistine.wordpress.com