Рај се не осваја, већ дарује

Не проглашаваj се Божјим човеком, него се тако понашаj. Уморни смо од оних који се промовишу, који иза осмеха крију наоштрене зубе за прекор и „свете” битке. Од свих оних који користе цркву да формирају профил духовности како би осигурали осећај моћи који нису нашли у свету. У цркви се не спасавају јаки, савршени, они који су успели, они који су победили, који су се узвисили, већ они који су били понижени, који су страдали, који су се подвизавали. Црква припада скромнима овога света, онима који су егзистенцијално заузети, психички растргани, онима који су осетили дубоку бол своје усамљености и тоталну огољеност свог постојања. Уморили смо се и много пута смо плакали и туговали због фалсификовања и извртања црквеног етоса и хришћанског схватања, које чува покров предања а губи, егзистенцијално заглушујућим звуком, суштину хришћанског живота. Уморили смо се од свих оних који своје страсти и пороке крштавају врлинама, оних који живе животом по Христу са сврхом али без љубави, привржености и слободе. Увек чекају да нешто добију, осећају да им неко увек нешто дугује. Не мере хришћанском мером оно шта дају и шта примају. Није хришћанска душа она која се осећа самоправедном и нарцисоидно потпуном у вртоглавици своје врлине и религиозног оправдања. Хришћанин није оправдан, већ спасен љубављу. Његово спасење је плод љубави, а не достигнућа. Кад осетиш и доживиш да те неко много воли чак и ако правиш глупости, чак и ако си слаб и ако немаш чиме да се похвалиш осим Божјом љубављу према теби. Рај се не осваја, већ дарује. То је плод односа а не извршавање високих религиозних перформанси. Нисам спасен зато што сам урадио нешто велико, већ зато што сам некога волео и он је волео мене. Колико год да се проглашавате Божјим човеком, нећете то постати, ако радост и мир не окончају ваше постојање. Колико год да постимо, идемо на бденија и молитве, имамо старца, најславнијег духовника православља, сликамо се поред светиња, благодат неће доћи ако не престанемо да је тражимо са често неспознатљивом унутрашњом целисходношћу, да би изградили своју слику о себи, свој себични религиозни профил, да би осетили да смо нешто постигли . Благодат се не уцењује, нити се искупљује, она се даје и излива с љубављу смерним, невидљивим, рањеним и с љубављу окренутим Богу. Онима који су свукли и раскомадали све заблуде света, све силе и моћи, све идоле, чак и сами себе. о. Хараламбос Пападопулос Извор: zivereci.com

Не проглашаваj се Божјим човеком, него се тако понашаj. Уморни смо од оних који се промовишу, који иза осмеха крију наоштрене зубе за прекор и „свете” битке. Од свих оних који користе цркву да формирају профил духовности како би осигурали осећај моћи који нису нашли у свету. У цркви се не спасавају јаки, савршени, они који су успели, они који су победили, који су се узвисили, већ они који су били понижени, који су страдали, који су се подвизавали. Црква припада скромнима овога света, онима који су егзистенцијално заузети, психички растргани, онима који су осетили дубоку бол своје усамљености и тоталну огољеност свог постојања. Уморили смо се и много пута смо плакали и туговали због фалсификовања и извртања црквеног етоса и хришћанског схватања, које чува покров предања а губи, егзистенцијално заглушујућим звуком, суштину хришћанског живота. Уморили смо се од свих оних који своје страсти и пороке крштавају врлинама, оних који живе животом по Христу са сврхом али без љубави, привржености и слободе. Увек чекају да нешто добију, осећају да им неко увек нешто дугује. Не мере хришћанском мером оно шта дају и шта примају. Није хришћанска душа она која се осећа самоправедном и нарцисоидно потпуном у вртоглавици своје врлине и религиозног оправдања. Хришћанин није оправдан, већ спасен љубављу. Његово спасење је плод љубави, а не достигнућа. Кад осетиш и доживиш да те неко много воли чак и ако правиш глупости, чак и ако си слаб и ако немаш чиме да се похвалиш осим Божјом љубављу према теби. Рај се не осваја, већ дарује. То је плод односа а не извршавање високих религиозних перформанси. Нисам спасен зато што сам урадио нешто велико, већ зато што сам некога волео и он је волео мене. Колико год да се проглашавате Божјим човеком, нећете то постати, ако радост и мир не окончају ваше постојање. Колико год да постимо, идемо на бденија и молитве, имамо старца, најславнијег духовника православља, сликамо се поред светиња, благодат неће доћи ако не престанемо да је тражимо са често неспознатљивом унутрашњом целисходношћу, да би изградили своју слику о себи, свој себични религиозни профил, да би осетили да смо нешто постигли . Благодат се не уцењује, нити се искупљује, она се даје и излива с љубављу смерним, невидљивим, рањеним и с љубављу окренутим Богу. Онима који су свукли и раскомадали све заблуде света, све силе и моћи, све идоле, чак и сами себе. о. Хараламбос Пападопулос Извор: zivereci.com

Сличне поруке

Смиреност је мајка врлина

Јул 2, 2022  0  43

Може ли врачар наудити вернику?

Децембар 22, 2021  0  14

АДАМ И МАЈМУН (други део поглавља)

Октобар 24, 2024  0  8