Родитељи као робови

Људи који се држе модела васпитања у којем се љубав пружа без дисциплиновања живе у сталном страху да ће дете престати да их воли и зато му дозвољавају да се понаша као мали тиранин

Ако је једна особа спремна да се жртвује због неке друге, то се често разуме као врхунски израз љубави. Многи савремени родитељи љубав према детету изражавају управо кроз жртвовање. Као што је неко рекао: Деца су данас једина вредност због које би људи дали свој живот. Свакако да родитељи морају да се одрекну много тога у корист своје деце, али постоји јасна граница између одрицања и жртвовања: одрицање је конструктивно, жртвовање је самодеструктивно.

Многи родитељи су заробљеници „идеологије срећног детета” јер верују да њихово дете мора да има срећно детињство како би одрасло у самосталну и ментално здраву особу. За њих су родитељи добри када све чине да усреће дете и да му створе доживљај вољености. Задовољство настаје када се некоме оствари жеља, а осећање среће када му се оствари нека од највећих жеља. Поред тога дете не разуме разлику између себе као особе и својих жеља.

Подређени малом господару

Све то води да се такви родитељи подређују детету, његовој вољи и жељама. Они се несебично жртвују за дете у свом покушају да му у свему угоде. Како дететов отпор на покушаје дисциплиновања доживљавају као могућност трауме, они повлаче своје захтеве и постају немоћни и попустљиви родитељи.

Људи који заступају овакав модел васпитања у којем је оно сведено на пружање љубави, без дисциплиновања, живе у сталном страху да ће дете престати да их воли и зато му дозвољавају да се понаша као мали тиранин. А ови мали тирани знају и да огребу, ударе, угризу или гађају неким предметом родитеља када нису задовољни његовом услугом. Већ у првим годинама дететовог живота однос детета и родитеља може посматрачу изгледати као однос малог господара и његовог одраслог роба.

А када мали тиранин порасте, често постаје велики тиранин. Иако је порастао, он не жели да одрасте и да преузме одговорности за себе и властити живот. Уместо тога остаје у симбиози с родитељима који финансирају његове или њене све веће захтеве.

Како се родитељ жртвује због детета, дете га види као жртву, то јест као модел одраслости с којим оно не жели да се поистовети. Такав родитељ из дететове перспективе изгледа као неко ко стално ради, живи животом пуним обавеза, без довољно забаве и уживања – као негативан узор. И зато ова деца желе да живе по узору на ликове из медија и филма. Како то великој већини није могуће, осећају се неуспешно, често кривећи родитеље за своје неуспехе. А ко је крив, мора да плаћа.

У једном случају одрасла кћерка тражила је од родитеља да јој уступе већи, комфоран стан у центру и да се преселе у удаљену неусловну викендицу. И они су пристали.

А када се одрасли син или кћерка венча и када дођу унуци, родитељ је захвалан што му је дозвољено да настави да служи младу породицу, од чувања детета, кувања ручка, спремања, до финансијског помагања. У случају да неки пут одбије, следе емоционалне уцене: салве увреда, дурења и прекидања односа.

Као што тирани немају ни саосећање ни емпатију према својим поданицима, немају их ни ова одрасла деца. У том светлу треба гледати и на растући проблем насиља над старијима од стране њихове одрасле деце.

Припрема за самостални живот

Док речено важи за родитеље који су екстремно размазили децу, родитељи који презаштићују децу у свему виде превелики ризик за њихово немоћно дете. Њихова деца су уплашена од живота и света изван родитељског дома, тако да најчешће остају пасивна, без социјалних вештина, у трајној симбиози с родитељом. Њихов највећи страх јесте шта ће бити након смрти родитеља и да ли ће моћи да наследе пензију.

Зашто родитељи све то чине? Најједноставније речено из осећања кривице. Они су на самом почетку преузели на себе одговорност за осећања своје деце. Ако је дете несрећно, они су криви за то и дужни су да га усреће. Они себе самопоништавају држећи се уверења да су деца смисао њихових живота. Загледани у дететова осећања, они не виде да је циљ сваког доброг родитеља да припреми дете за самостални живот у људском друштву. А да би се то десило, родитељ мора да престане да буде одговоран за одрасло дете јер једино тако ће дете прихватити да је оно само одговорно за себе и за властити живот. У једном тренутку родитељ мора да подстиче и охрабрује дете да се одвоји од родитељског дома и да крене својим путем.

politika.rs