Све око нас се мења, само нас Бог увек исто воли

Постоји ли живот који се не мења? Постоји ли људска душа која не мења расположења и намере? Постоји ли људски живот који не пролази кроз кушње и туге?  Јасно је да не. Шта ми радимо? Како да се носимо са овом усамљеношћу и крхкошћу наших живота? Са молитвеним сећањем у нашим срцима да је Бог наш доследан Отац. Христос је прво именовао Бога Оца да би нам показао да је Његов однос са нама очински. Он није ни осветник ни судија, већ Отац. Дакле, наш однос са Њим мора бити синовски. Да постанемо синови и кћери најдивнијег Оца.

Али будимо опрезни. Ово се не ради умом или емоцијама као утешном идејом, већ доживљајем Бога који се брине о нама с љубављу. Молитвом и вежбањем љубави, душа се чисти и почиње све јаче и јаче да осећа  да Бог није безличан метафизички принцип који нас једноставно подржава, већ очинска особа, која брине, воли и брине о нама и целој творевини. Можда Његовини начини нису увек пријатни и разумљиви у нашој интерпретацији, али то не значи да нису прави и исправни.

Тако да можемо рачунати на Њега, Он нас неће разочарати. Он је Отац достојан поверења и никада нас неће напустити, чак и када се осетимо напуштенима. Он делује дубоко у нашим душама.

Све се око нас може променити, љубав може бити издана, пријатељста заборављена, здравље и лепота могу да се изгубе, све може да се промени осим Бога који нас увек воли на исти начин. Он нас воли очински и пожртвовано. То се не мења ни када направимо највећу грешку или починимо ужасан грех. Бог се не мења. Он нас воли исто и када ходамо у светлости и када се изгубимо у мраку. Можда нас тада, у нашем мраку, воли још више, јер нам је потребан неко да нас врати на чистину. У тами наших живота Он увек постаје Светлост .

Отац Х. Пападопулос

facebook.com