
Преподобни Антоније би рођен и васпитан у Риму. У то време Римска црква одвоји се од Источне Цркве. Родитељи Антонијеви, као и многи други, тајно се држаху источног вероисповедања. Млади Антоније би дат да учи књигу, те он научи не само на римском него и на грчком језику читати и разумевати Свето Писмо. Добри родитељи га измалена васпиташе у светој вери, и он се утврди у њој веома усрдним и истрајним читањем књига. При томе он брижљиво изучаваше предања светих отаца, који православну веру објаснише и утврдише на Седам Васељенских Сабора, и њих се чврсто држаше.Када Антонијеви родитељи отидоше ка Господу, стаде млади Антоније наслеђено имање раздавати сиромасима, желећи да презре светске таштине и да служи Богу. Поред тога имао је намеру да напусти Рим, пошто се у њему догађаху смутње, раздори и велики нереди. Журећи дакле да напусти Рим, он од преостале имовине метну у буре злато, сребро, црквене сасуде и друге скупоцене ствари, окова буре гвозденим обручима, и баци га у море препуштајући га Божјем промислу, а сам отиде у пустињу. И нашавши на једном месту пустиножитељне монахе, он их умоли да га приме. Они једва пристадоше да га приме, пошто видеше да је млад: било му је осамнаест година. Настанивши се са тим богоугодним монасима у пустињи, Антоније се замонаши и проведе тамо двадесет година у сваком послушању и испосничким подвизима.Затим настаде завршно гоњење од стране одступника на благочестиве; оно допре и до пустињачких обиталишта, и многи беху ухваћени и мучени; због тога се и ови пустиножитељни монаси разбегоше, да се скрије где ко може. Тако и преподобни Антоније отиде одатле, и прохођаше непроходна места по пустињама. Нашавши крај мора згодан камен, он се настани на њему, и живљаше непрестано се дан и ноћи молећи Богу, без колибе и без крова над главом. Од хране имађаше оно што беше донео са собом из своје пустињске обитељи и што приморска пустиња рађаше. И од те хране јео је врло мало, и то једаниут недељно, постећи се од недеље до недеље. Пошто поживе на том камену четрнаест месеци, догоди се петог септембра 1106 године страховита бура на мору, те таласи допираху до камена на коме преподобни живљаше; и један талас изненада налете, подиже камен са преподобним, и однесе га на камену, као на лађи лако. И да дивна чуда: камен пловљаше поврх воде, по наређењу Божјем; надприродно пловљаше камен по мору ношен таласима, или боље - силом Божјом, а слуга Божји Антоније стајаше на њему молећи се. Какво чудесно поуздање у овог дивног мужа! како чврста нада положена на Бога! У тако страховитој опасности он се не уплаши, нити клону духом, него сав ум погрузивши у Богу, и предавши себе Његовој вољи, он имађаше пред очима једино Њега и Пречисту Богоматер. И изгледаше му да види - као што доцније сам казиваше духовним људима - горе у облацима Пресвету Владичицу нашу Богородицу и Прионодјеву Марију са Превечним Младенцем Господом нашим Исусом Христом на рукама. И сав обузет духовном радошћу, он не обраћаше пажњу на то страшно пловљење усред морских таласа, него будући као ван тела он заборави на себе, наслађујући се гледаним виђењем и обасјаван од њега неком божанском светлошћу. И то његово пловљење би од Римске земље по мору, океану, и по реци Неви, и по Ладожском Језеру, и по реци Волхови, све до Великог Новгорода. И пристаде камен ноћу к обали где је манастир. И преподобни чу звона ноћњег богослужења и уплаши се, мислећи да је поново донесен у Рим, јер није знао куда га је Божји промисао довео.Када освану дан дођоше људи на обалу реке, и чуђаху се видећи камен којег тамо раније не беше, и човека странца где на њему стоји, и питаху га откуда је. А он, не знајући словенски језик, ништа им не одговараше него им се само клањаше. И проведе на камену три дана не силазећи с њега и молећи Бога да му открије о граду, о људима и о језику њиховом. У четврти дан, после довољне молитве, он сиђе с камена и пође у град са жељом да нађе човека с којим би могао разговарати и дознати све. И по промислу Божјем он нађе човека, кога по оделу познаде да је Грк. Обрати му се на грчком језику, и сазнаде да овај зна не само грчки него и римски и руски језик, јер беше трговац који је разне земље прошао и разне језике научио. Преподобни Антоније га упита који је то град, и који су то људи, и која вера. Трговац му каза: град се зове Велики Новгород, људи су Руси, језик им је словенски, вера православна хришћанска, саборна црква Свете Софије, епископ им је Никита, а градом влада благочестиви кнез Мстислав Владимирович Мономахович. Онда упита трговца и ово: Пријатељу, кажи ми још, колико је растојање између овог града и Рима? - Трговац му одговори: Огромно је, и ваља путовати које морем које сувим око пола године. - И удиви се преподобни свемоћној сили Божјој, која учини те он за два дана и две ноћи пређе толики пут.Поклонивши се трговцу, преподобни оде у цркву Свете Софије да се помоли Богу и да види великог архијереја. И видевши благољепије црквено, и поредак, и архијереја, он се веома обрадова духом. Затим обиђе и остале цркве, па се поново врати на своје место на камен, не јавивши се епископу. А није му се јавио зато што није знао руски језик. И мољаше се усрдно Богу, да му отвори ум да разуме руски језик. И стадоше долазити к њему људи који живљаху близу обале и доносити му храну као странцу. И он се поче од њих учити руском језику, и Божјом помоћу убрзо га научи. А када га људи запиткиваху о отаџбини, о месту рођења, и како се обрете међу њима са тим каменом, он им на све то одговараше да је грешник.После мало времена дознаде за њега епископ Никита. А беше свети Никита постриженик Кијевопечерског манастира, пун Духа Божија. Он дакле позва к себи овог иностраног инока, и видевши га распитиваше га ко је, одакле је, и на који начин дође овамо. Но он ништа друго не одговараше, него клањајући се само говораше: