Тријумф Цркве

Како се показује да Христос јесте Бог? На ово основно питање немојмо покушавати да одговоримо са доказом стварања неба и земље, јер неверник неће то прихватити. Ако му кажемо да је васкрсавао мртве, исцељивао слепе, изгонио демоне, и тада се неће сложити. Ако му кажемо да је обећао васкрсење мртвих, Царство Небеско и неизрецива блага, тада не само да се неће сложити са нама него ће нам се још смејати. Како, дакле, да га приведемо вери, поготову када није духовно оформљен? Наравно, ослањајући се на истине, које и ми и он прихватамо без икаквог противљења и сумње. У чему се, дакле, у потпуности слажемо са њим? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену. Поготову када и хришћанска етика призива на узвишенији живот људе са рђавим навикама, робове греха. Па ипак, Господ је успео да од свега тога ослободи не само нас него целокупни род људски. И то је успео не користећи оружје, не трошећи новце, не покрећући војску, не изазивајући ратове. То је успео почевши само са дванаест ученика, који су били незнатни, необразовани, сиромашни, голи, ненаоружани... Са таквим људима успео је да увери народе да размишљају исправно, не само о овом животу него и о будућем. Могао је да укине законе предака, да искорени старе навике и да засади нове. Могао је да отргне човека од лагодног начина живота, и да га упути на тежи. И све је то успео, иако су Га сви нападали, иако је и сам претрпео понижавајуће распеће и срамну смрт. Свакако, тако нешто се не догађа људима. Пре ће бити да им се догађа супротно. Уколико, дакле, живе и напредују сами, и њихово дело напредује. Међутим, када умру, пропада са њима и све остало што су створили. И то се догађа не само богаташима и не само властели, него и самим владарима. Јер и њихови закони се укидају, и успомена на њих се гаси, и име се њихово заборавља, и њихови поверљиви људи се игноришу. То се догађа онима који су раније једним мигом управљали народима и водили у рат читаве пукове. Онима, који су осуђивали на смрт и који су позивали назад изгнанике. Са Господом се десило управо супротно. Жалосно је било стање његовог дела пре распећа: Јуда Га је продао, Петар Га се одрекао, остали ученици су се разбежали да би се спасили, и многи који су Му поверовали напустили су Га. Остао је сам међу непријатељима. Међутим, после распећа и смрти, да би ти схватио да није био обичан човек Распети, све је постало светлије, радосније, славније. Петар, врховни апостол, онај који пре распећа није издржао претњу једне слушкиње, него, после толиких небеских учења и његовог учешћа у божанским тајнама, рекао је да не познаје Господа. Он, исти, после распећа, проповедао Га је по свим крајевима васељене. Небројено мноштво мученика се жртвовало, јер су више волели да умру него да се одрекну Христа, као што Га се био одрекао врховни апостол, престрављен претњом једне девојчице. Све сада земље, сви градови, сва пуста и насељена места, исповедају Распетога. У Њега верују цареви и војсковође, властела и управници, робови и слободни, неписмени и образовани, варвари и људи разних народа. Чак и онај мали и незнатни гроб, који је примио окрвављено мученичко тело Господа, драгоценији је од хиљаде царских палата и поштован чак и од царева. Оно што је чудесно јесте да оно што се десило Господу дешава се и Његовим ученицима. Јер оне које су презирали и затварали, оне које су жестоко мучили безбројним мукама, њих, исте, после смрти њихове, поштовали су више и од самих царева. А како је то изгледало? У Риму, императори и управници и војсковође остављали су све, и трчали да се побожно поклоне гробовима рибара Петра и ћилимара Павла. У Цариграду, они који круне носе желе да се сахране не поред гробова Апостола, него у паперти њихових храмова. И тако цареви постају портири рибара. Наравно, не стиде се због тога, него се тиме чак хвале. Не хвале се само они сами, него и њихови потомци. Када је ученика Христових било само дванаест, Црква није постојала ни у чијим мислима, када је још јудејска синагога цветала а безбожно идолопоклонство владало малте не по целој васељени, Господ је прорекао:

Април 9, 2022 - 12:52

0 6

Како се показује да Христос јесте Бог? На ово основно питање немојмо покушавати да одговоримо са доказом стварања неба и земље, јер неверник неће то прихватити. Ако му кажемо да је васкрсавао мртве, исцељивао слепе, изгонио демоне, и тада се неће сложити. Ако му кажемо да је обећао васкрсење мртвих, Царство Небеско и неизрецива блага, тада не само да се неће сложити са нама него ће нам се још смејати. Како, дакле, да га приведемо вери, поготову када није духовно оформљен? Наравно, ослањајући се на истине, које и ми и он прихватамо без икаквог противљења и сумње. У чему се, дакле, у потпуности слажемо са њим? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену. Поготову када и хришћанска етика призива на узвишенији живот људе са рђавим навикама, робове греха. Па ипак, Господ је успео да од свега тога ослободи не само нас него целокупни род људски. И то је успео не користећи оружје, не трошећи новце, не покрећући војску, не изазивајући ратове. То је успео почевши само са дванаест ученика, који су били незнатни, необразовани, сиромашни, голи, ненаоружани... Са таквим људима успео је да увери народе да размишљају исправно, не само о овом животу него и о будућем. Могао је да укине законе предака, да искорени старе навике и да засади нове. Могао је да отргне човека од лагодног начина живота, и да га упути на тежи. И све је то успео, иако су Га сви нападали, иако је и сам претрпео понижавајуће распеће и срамну смрт. Свакако, тако нешто се не догађа људима. Пре ће бити да им се догађа супротно. Уколико, дакле, живе и напредују сами, и њихово дело напредује. Међутим, када умру, пропада са њима и све остало што су створили. И то се догађа не само богаташима и не само властели, него и самим владарима. Јер и њихови закони се укидају, и успомена на њих се гаси, и име се њихово заборавља, и њихови поверљиви људи се игноришу. То се догађа онима који су раније једним мигом управљали народима и водили у рат читаве пукове. Онима, који су осуђивали на смрт и који су позивали назад изгнанике. Са Господом се десило управо супротно. Жалосно је било стање његовог дела пре распећа: Јуда Га је продао, Петар Га се одрекао, остали ученици су се разбежали да би се спасили, и многи који су Му поверовали напустили су Га. Остао је сам међу непријатељима. Међутим, после распећа и смрти, да би ти схватио да није био обичан човек Распети, све је постало светлије, радосније, славније. Петар, врховни апостол, онај који пре распећа није издржао претњу једне слушкиње, него, после толиких небеских учења и његовог учешћа у божанским тајнама, рекао је да не познаје Господа. Он, исти, после распећа, проповедао Га је по свим крајевима васељене. Небројено мноштво мученика се жртвовало, јер су више волели да умру него да се одрекну Христа, као што Га се био одрекао врховни апостол, престрављен претњом једне девојчице. Све сада земље, сви градови, сва пуста и насељена места, исповедају Распетога. У Њега верују цареви и војсковође, властела и управници, робови и слободни, неписмени и образовани, варвари и људи разних народа. Чак и онај мали и незнатни гроб, који је примио окрвављено мученичко тело Господа, драгоценији је од хиљаде царских палата и поштован чак и од царева. Оно што је чудесно јесте да оно што се десило Господу дешава се и Његовим ученицима. Јер оне које су презирали и затварали, оне које су жестоко мучили безбројним мукама, њих, исте, после смрти њихове, поштовали су више и од самих царева. А како је то изгледало? У Риму, императори и управници и војсковође остављали су све, и трчали да се побожно поклоне гробовима рибара Петра и ћилимара Павла. У Цариграду, они који круне носе желе да се сахране не поред гробова Апостола, него у паперти њихових храмова. И тако цареви постају портири рибара. Наравно, не стиде се због тога, него се тиме чак хвале. Не хвале се само они сами, него и њихови потомци. Када је ученика Христових било само дванаест, Црква није постојала ни у чијим мислима, када је још јудејска синагога цветала а безбожно идолопоклонство владало малте не по целој васељени, Господ је прорекао:

Прочитај више на Пријатељ Божји...