Учитељ као трећи родитељ

Пројекција је несвесни психолошки механизам којим искривљујемо стварност. Када нам нека нова драж из спољашњег света личи на неку драж из прошлости, тада наш ум истовремено обрађује информације и из садашњости и из прошлости.

Ако је некога некада раније напао пас, он када касније у животу види другог пса, доживљава страх који је настао у сусрету са првим псом. У том смислу су наше несвесне асоцијације „по сличности” један од првих, и због тога, недовољно развијених облика учења.

Појава пројектовања најбоље је описана у односу психотерапеута и клијента. Када клијент несвесно пројектује на терапеута, приписујући му намере или ставове неке друге особе из клијентове прошлости, та врста пројекције је названа трансфер или пренос.

Овај трансфер може бити позитиван, када се терапеуту приписују позитивне особине, или негативан, када му се приписују негативне особине и намере за које у стварности није дао повод.

С друге стране, сматра се идеалним када терапеут не пројектује на клијента. Од терапеута као професионалца се очекује да буде „што објективнији” (јер се његова субјективност у процени не може искључити), тако да су његове пројекције непожељне.

Трансфер постоји и у другим трајнијим професионалним односима у којима је једна страна у улози професионалца, а друга у улози клијента. То може бити однос тренера и спортисте, било ког учитеља и његовог ученика, надређеног и подређеног.

За ђаке прваке је типично да пројектују лик учитељице или свој однос са родитељима. Иако свесно знају да је учитељ нови тип ауторитета, они настављају да несвесно пројектују. С друге стране су учитељи који такође, више или мање, пројектују на ученика, било позитивно било негативно.

Учитељеве позитивне пројекције на ученика нису тако штетне као негативне. Улога „учитељевог љубимца” настаје било зато што је дете посебно симпатично, било због тога што је учитељ импресиониран родитељима, било што личи на неко друго дете са којим је учитељ имао веома позитивно искуство. Осим што учитељ попушта таквом детету, такав однос квари слику о учитељу код других ученика.

Како су деца у првим разредима у веома осетљивој фази формирања, њима је за правилан емотивни развој потребно да се осећају прихваћено од учитеља, да су сигурна и заштићена.

Понекад код одраслих који долазе на психотерапију откривамо да су негативне учитељеве пројекције оставиле трајне негативне последице и након преласка у више разреде.

Нису ретка деца која су у више разреде прешла са погрешним закључком да нису довољно паметна, да су неспособна и лења, да су за нешто неталентована.

Сваки пут када неко дете доживи као несимпатично, учитељ вероватно пројектује. Када учитељ разликује дете од дететових поступака, тада може да га прихвати, иако осуђује неки поступак.

З.Миливојевић

politika.rs