Време се убрзава

Лети смо, као што то обично бива, одлазили у село, код баке. Живели смо у кућици направљеној од глине и дрвета, скоро потпуно лишени свега онога што се назива цивилизацијом. Вечери смо проводили уз светлост керозинске лампе слушајући бајке. Како богат нам је тада изгледао свет пун тајни и лепоте! Као да сам живео у неком другом времену, био део друге историје, отворене за вечност. Сад времена има све мање. Време лети брже, много брже него раније. Да ли сте то приметили? Немамо времена да прочитамо књигу, да размислимо о нечем свом, не остаје нам времена чак ни за то да будемо мало с децом и са својом сапутницом на раскршћима овог живота. Научници су чак почели да мере убрзање времена. Иако није лако измерити оно што служи као мера свега постојећег. Јер нема таквог стања или покрета у којем време не би постојало као осећај пролазности који тишти. И дошли су до закључка, не зна се којим прорачунима, да данас 24 часа пролази исто тако брзо као што је раније пролазило свега 16. Односно, већ смо изгубили трећину времена свог живота или половину оног времена у току којег се налазимо у активном стању. Али, не указују само научници на то. Оци, који се подвизавају у пустињама Свете Горе, отшелници наших дана, кажу исто: данас време тече много брже него раније, а њих је врло тешко оптужити за психолошку субјективност изазвану социјалним околностима... Повећала се брзина свих процеса, али се време ипак скратило – дешава се супротно од онога што би требало очекивати! Тако се упркос свој научној логици, испоставило да су идеолози теорије напретка велики лажљивци. Зар нам нису у прошлом веку сугерисали да ће научни и технолошки напредак довести до тога да ће машине заменити људски рад и да ће због тога времена бити више? Да, машина за прање веша данас олакшава рад жене, која сад ипак много више пати због стреса услед недостатка времена него кад је испирала веш у реци... Некад су се људи кретали споро, лагано су радили све што је требало да учине у току дана, у току свих дана свог живота. Дан су започињали јутарњом молитвом и завршавали вечерњом; за столом су изговарали „Оче наш“ и ничему нису приступали, а да се прво не осене знамењем светог крста. Односно, човек је у свако време и на сваком месту налазио слободан тренутак да упути реч Богу и заузврат је у души био сигуран да није сам. Иако је његов живот био тежак, с узлетима и падовима (такав уопште и треба да буде живот свакога како би могао нечему у њему да се научи), давао му је осећај пуноће. То је било постојање које се осећа у свој пуноћи. А сад се све ради у трку, тако да скоро све време осећамо како смо лишени радости тренутка, несавршени у ономе што радимо и осећамо. И кад човек обавља своју молитву (онај ко за то осећа порив), његов ум није тамо. Он јури напред, устремљује се у бриге данашњег дана или свакодневице у целини. А кад се прихвата нечега, чак му не пада на памет да треба да се прекрсти, зато што већ размишља о нечем другом – и на крају крајева, то се не уклапа у околину. Као да Бог треба да иде за светом, да се угледа на њега, а не обрнуто... И тако човек остаје сам. Не само због тога што с њим више нема Бога, - он ни остале људе, пријатеље, браћу, супруга или супругу, не доживљава блиско. То је зато што у трку свако има свој ритам, - другим речима, у трци све време гледа напред, у оно што ће бити касније, у нади да ће доћи време да се умири. Међутим, живот брзо пролази и наступа болест, долази и смрт, брже него што човек очекује, долази пре овог толико жељеног предаха, не дозволивши му да се умири и да се врати себи, својој кући. Али, ова усамљеност се може схватити и на следећи начин: журба, суманути ритам и незаобилазна бука света у којем живимо, не дозвољавају нам да чујемо бојажљиве кораке другог на стазама наше душе. Трчање нас некако потискује ван граница сопствене душе. Јер, души је, исто као детету и љубави, потребно да јој човек посвети време. Она има свој ритам – ритам дубоког и спокојног општења с Богом и с другим душама. Ово жене боље схватају, зато што дубље осећају. И пошто нас ритам смене дана и година друштва у којем живимо за дуго времена отуђује од живота сопствене душе, долазимо до тога да се навикавамо на ово стање и све више се осећамо као да нас уопште нема. Због тога се код нас и могу накалемити еволуционистичке теорије. Другим речима, заборављамо одакле смо кренули, заборављамо матерњи језик простодушне љубави, језик оног пејзажа душе, у који се могло сместити толико лепоте и тајни. И често умиремо међу туђинцима, потпуно непознати, као што се то дешава с огромним мноштвом хришћана, изгубљених међу људима лишеним праве вере, попут јеврејског народа, који је за парче меса робовао код Египћана. Тако је допустио Бог – можда ће човек, погледавши материјално као симбол, схватити шта се дешава на нивоу духа. Архитекте уобичајеног пејзажа савременог друштва, биотехнолози човечанства потчињеног машини, умислили су да човек попут неког дела, може бити обрађен до те мере да дође до стања робота, програмираног компјутера који ће оперативно одговарати на команде система. И прихватили су се овог пројекта, те су скоро довели западну индивидуу до задатих захтева. Ипак, нису успели да у потпуности промене човекову природу. Отуђени од сопствене душе у свету машина и информација, људи пате, не схватајући због чега. Већина њих уопште ни не зна да има душу. Како ће онда моћи да је препознају и да схвате њену патњу? Они су налик на болесника којег нешто боли, који осећа велику слабост, вртоглавицу и потпуну разбијеност, али не може да каже лекару одакле потиче његова болест. Патња коју осећа већина људи, и која многе приморава да се бацају у вир свих могућих грехова, тесно је повезана с овим болесним протицањем времена, за које више немамо стрпљења. Немамо зато што време више не мери живот с Богом – извором времена и живота. То је мучно време, које нам даје мерило отуђености, изнемоглости услед празног трчања. И што више трчимо, тим усамљеније се осећамо. Овде почиње зачарани круг. Јер, што се усамљеније осећамо, тим нам је теже да подносимо мучни ток времена, који више на налази свој смисао и радост. Тако да почињемо да јуримо у све већој журби; као у песак се кријемо у посао, у разноразне обавезе и бриге, а у малобројним тренуцима одмора, кад остајемо насамо са самима собом, постаје нам још теже, и све почињемо из почетка. Управо због тога је био смишљен телевизор – како би ублажио ову непролазну самоћу, коју осећају људи данашњице, презревши Бога до Његовог потпуног заборављања и незнања. Телевизор, новине, интернет, сензација, еротика и насиље, снажна осећања, емоције које се преливају преко сваке мере – све је то дато како би нас натерало да заборавимо на то да је наш живот постао прекратак и мучан. Живимо тако као да не живимо сопствени живот. Молим вас, зауставите се не тренутак у овој трци празнине. Треба да пронађемо своје изгубљено време, да га поново вратимо. Како? Одлазећи што чешће на свету литургију. Време живота наше душе се напаја, као и све створено у овом свету, благодаћу Божијом, у датом случају – временом Царства. Покушајте то да учините и видећете како ће се ваш живот променити. Молим вас, купујте своје време, стрпљиво стојећи на исповести. Јер грех је главни кривац за убрзање времена нашег живота. Бог нам не даје више времена како не бисмо још више продубили грехове у којима пребивамо. Купујте време, што је могуће чешће се заустављајући у току дана како бисте изговорили: Господи, помилуј! Купујте време избацивши телевизор, не плашећи се тога „шта ће рећи комшије, пријатељи и родбина“! Телевизор је највећи хронофаг (гутач времена) у целој историји света. Он у просеку човеку поједе по 3,7 сати времена дневно. Код стараца и деце – више, код пубертетлија мање. Чини вам се да је немогуће избацити га? Али, зар није лакше одрећи се телевизора него патити због губитка тако драгоценог времена нашег живота, тренутака који одлазе и не врећају се, времена у којем си још увек здрав, док си жив? Да ли сте некад видели срећног човека који гледа телевизор? Или смо заборавили и уопште не желимо да знамо шта значи срећа? Онда смо заслужили своју судбину... Треба поново да пронађемо време, да као пре постанемо осетљиви за несрећу и бол пријатеља, рођака, комшија у људи на улици – а највише осетљиви за глас сопственог срца, тако тужног, тако сиротог, као да смо умрли у туђем крају, сахрањени у бригама и проклетим задовољствима животарења, лишеног Бога. Молим вас, немојте да ове речи прођу поред ваших ушију – јер не знамо колико ће нас Бог још трпети. Георгије Фечору