Зашто љубав одлази, нестаје?

Који су узроци развода и растанака? Зашто љубав одлази, нестаје? Највероватније зато што ми бивамо савршено неприпремљени за њен долазак. Ми одрастамо у породицама у којима родитељи ништа не говоре деци о суштини љубави, не умеју да изразе своју родитељску љубав према деци како би деца осетила срећу  што су  вољени.

Врло често деца у својим породицама могу да посматрају само „анти-љубав“ – свађу, мржњу, стремљење да се под било коју цену истрајава на своме и да се свети свом увредиоцу. При том духовна основа истинске љубави се подрива, зато што, сагласно Јеванђељу, Љубав је свагда жртвена, она „…се не преузноси, не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло… (1 Кор. 13, 4-5).

Сви родитељи који се обраћају за помоћ дечијем психологуу, говоре да они, наравно, воле своју децу и чине све неопходно за њих, но ту се поставља питање шта они под тим подразумевају. При краћем разматрању показује се да они воле не тако како је Христос заповедио, него тако како умеју, реализујући позицију родитељског егоизма, и брину се они у првом реду не о души детета, него о томе, како га нахранити, напојити, поставити у кревет и проверити да ли је домаћи урађен.

Треба ли се чудити томе што у таквим породицама израстају инфантилна деца-потрошачи (потребитељи), који имају осакаћено самољубље, комплекс ниже вредности (не цене себе) и погажено духовно достојанство човека. Отискујући се на пучину самосталног живота, млади, момци и девојке, имајући такво окрњено, дефектно самосазнање, стреме да изграде свој лични живот „на песку“ жеђи за самоутврђивањем, гордости и сујете .

Недовољно вољени у детињству од стране својих родитеља млади људи маштају о томе да нађу такву љубав при којој ће од љубљен-е/ог да добију нежност, бригу, пажњу и материјално благостање. Док истинска љубав свагда тражи могућност да се да другом, да посвети блиском човеку и себе и свој живот. Грешка у поставкама и очекивањима у односу на свој будући породични живот у младих бива тако велика да се фактички већ на свадби може предсказати скори развод.

Након упознавања, на самом почетку,  млади људи осећају истинску привлачност и међусобну заинтересованост. Појављује се заљубљеност која их очарава, буквално „омађија“ младића и девојку. Буквално све: спољашњи изглед, мисли, речи и поступци, – чине се интересантним, прекрасним. Сви најбољи душевни квалитети се примећују и пројављују у општењу, и то је за обоје веома вредно.

У то се време лако и слободно дише, свему се верује и тако је лако давати узајамна обећања. Чини се да ће то стање да траје цео живот… Но не! После кратког периода, отприлике 2-3 месеца, само што почне реалан заједнички живот с његовим неминовним проблемима и бригама о конкретним ситуацијама, идилија се прекида.

На површину испливава оно све најгоре, све ниско, све оно притајено, што се чувало у урвинама „несвесног“, које је било напуњено још у раном детињству. Почињу свађе, конфликти, који су у многом условљени лошим васпитањем, личносном незрелошћу и психолошким траумама задобијеним од родитеља. За време свађе свако од младих људи очекује да ће га други поштедети, сажалити се на њега и поћи му у сусрет, учинити уступак у нечему и схватити га, но то се не догађа зато што се двоје самољубивих људи никада не могу договорити.

Што чешће бивају конфликти, то брже одлази наша љубав. Нажалост, бивамо савршено неспремни да прихватимо тај Дар Божији. Ми не схватамо и не ценимо вредне божанске „дарове“ који нам се дају у аванс, рачунајући на то да ћемо једном да дорастемо до схватања њихове суштине.

Неопходно је имати у виду то да до истинске хришћанске Љубави ми треба још да растемо. Сав живот треба да се учимо таквој Љубави, преовладавајући свој егоизам и пожртвовано служећи једно другом.

poznajsebe