Знак Крста

Симбол хришћанске вере је вазда био и биће Крст, јер је он знак нашег спасења у Господу Исусу Христу, који је на земљу дошао да за нас страда и био распет на Крсту. Када желимо да нешто посветимо Исусу Христу, користимо Крсни знак. Зато Крст налазимо на црквама, на Светоме Јеванђељу, на барјацима, на гробовима преминулих. Када спојимо три прста десне руке, то је као да исповедамо: верујем у Бога, једнога у Тројици; у Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа; не у једно лице, већ у три, не у тројицу Богоеа, него у Једнога. Савијањем остала два прста десне руке према длану исповедамо: Верујем да је Спаситељ наш, Исус Христос, који је у исто време Бог истинити и Човек истинити, дакле Богочовек, дошао на земљу ради нашег спасења. Када приликом осењивања знаком Крста изговарамо речи: У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин, ми на јасан начин исказујемо да припадамо само Господу Богу и да служимо Њему јединоме. Бог је увек близу нас, јер је Он свеприсутан. Он нас увек види, јер Он види све. За време молитве, међутим, ми смо нарочито блиски Богу: стојимо пред Њим, обраћамо Му се, а Он нас слуша. Због тога се у молитви чешће осењујемо знаком Крста, нарочито пре и после сваке молитве. Крстимо се и када улазимо у храм, када се приближавамо светињи, при целивању иконе, као и много пута за време црквених обреда. Крстимо се ујутру, да бисмо добили Божји благослов за тај дан, увече, да бисмо од Њега измолили заштиту за ноћ, у свим важним тренуцима у животу: када смо у опасности, у жалости, у радости, пре него започнемо било какав посао, да би на добро испало, пре јела, да би било од Бога благословено и да бисмо Му захвалили. Када се крстимо знаком Крста, не смемо то никада чинити ужурбано и нехајно. Онима који се прекрсте на брзину, не размишљајући, који механички само махну руком по прсима Свети Јован Златоусти поручује: Демони ликују кад виде то безумно махање. С друге стране, знак Крста учињен правилно, са вером и страхопоштовањем, одагнава демоне, стишава грешне страсти, привлачи Божју благодат и даје нам снагу да чинимо добра дела. Не смемо се никада стидети крсног знака, да се не би Христос постидео нас. Искуство Хришћана свих времена, а нарочито оних у првим вековима, говори нам да у рукама имамо снажно оружје у облику Крсног знака. Жалосно је, стога, што тај знак не користимо баш много у овим нашим временима. Никада до сад нису деца Божја била суочена са толико бројним и незајажљивим непријатељима. Они прете са свих страна, не само мачем и огњем, већ лажним философијама, гордошћу интелекта, верском незаинтересованошћу, материјализмом, комодитетом. Теже је нама данас борити се читавог живота против оваквих непријатеља, него што је било старим Хришћанима задобити славу великомученика за неколико тренутака борбе у амфитеатру. Ако је првим Хришћанима, ученим од стране апостола и њихових непосредних наследника, често осењивање знаком Крста било неопходно, зар није и нама, још у већој мери? Осењујмо се што чешће знаком Крста, као што су то чинили наши очеви у вери. Св. Николај Жички

Децембар 1, 2021 - 14:37

0 13

Симбол хришћанске вере је вазда био и биће Крст, јер је он знак нашег спасења у Господу Исусу Христу, који је на земљу дошао да за нас страда и био распет на Крсту. Када желимо да нешто посветимо Исусу Христу, користимо Крсни знак. Зато Крст налазимо на црквама, на Светоме Јеванђељу, на барјацима, на гробовима преминулих. Када спојимо три прста десне руке, то је као да исповедамо: верујем у Бога, једнога у Тројици; у Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа; не у једно лице, већ у три, не у тројицу Богоеа, него у Једнога. Савијањем остала два прста десне руке према длану исповедамо: Верујем да је Спаситељ наш, Исус Христос, који је у исто време Бог истинити и Човек истинити, дакле Богочовек, дошао на земљу ради нашег спасења. Када приликом осењивања знаком Крста изговарамо речи: У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин, ми на јасан начин исказујемо да припадамо само Господу Богу и да служимо Њему јединоме. Бог је увек близу нас, јер је Он свеприсутан. Он нас увек види, јер Он види све. За време молитве, међутим, ми смо нарочито блиски Богу: стојимо пред Њим, обраћамо Му се, а Он нас слуша. Због тога се у молитви чешће осењујемо знаком Крста, нарочито пре и после сваке молитве. Крстимо се и када улазимо у храм, када се приближавамо светињи, при целивању иконе, као и много пута за време црквених обреда. Крстимо се ујутру, да бисмо добили Божји благослов за тај дан, увече, да бисмо од Њега измолили заштиту за ноћ, у свим важним тренуцима у животу: када смо у опасности, у жалости, у радости, пре него започнемо било какав посао, да би на добро испало, пре јела, да би било од Бога благословено и да бисмо Му захвалили. Када се крстимо знаком Крста, не смемо то никада чинити ужурбано и нехајно. Онима који се прекрсте на брзину, не размишљајући, који механички само махну руком по прсима Свети Јован Златоусти поручује: Демони ликују кад виде то безумно махање. С друге стране, знак Крста учињен правилно, са вером и страхопоштовањем, одагнава демоне, стишава грешне страсти, привлачи Божју благодат и даје нам снагу да чинимо добра дела. Не смемо се никада стидети крсног знака, да се не би Христос постидео нас. Искуство Хришћана свих времена, а нарочито оних у првим вековима, говори нам да у рукама имамо снажно оружје у облику Крсног знака. Жалосно је, стога, што тај знак не користимо баш много у овим нашим временима. Никада до сад нису деца Божја била суочена са толико бројним и незајажљивим непријатељима. Они прете са свих страна, не само мачем и огњем, већ лажним философијама, гордошћу интелекта, верском незаинтересованошћу, материјализмом, комодитетом. Теже је нама данас борити се читавог живота против оваквих непријатеља, него што је било старим Хришћанима задобити славу великомученика за неколико тренутака борбе у амфитеатру. Ако је првим Хришћанима, ученим од стране апостола и њихових непосредних наследника, често осењивање знаком Крста било неопходно, зар није и нама, још у већој мери? Осењујмо се што чешће знаком Крста, као што су то чинили наши очеви у вери. Св. Николај Жички

Прочитај више на Пријатељ Божји...