„Не постите са лицемерима“

Пост у среду и петак је једна од традиција Православне Цркве којој смо се навикли толико да већина верника просто никад није размишљала о томе како и када је настао.

Иако се не помиње у Новом завету, ова пракса постоји још од раног хришћанства. О њој сведочи већ ранохришћански споменик „Дидахи“, или „Учење дванаест апостола“, настао крајем I – почетком II века у Сирији. У 8. поглављу овог текста читамо интересантно наређење: „Постите, али не са лицемерима, јер они посте у други и пети дан недеље. Ви постите у четврти и шести.“

Пред нама је традиционални старозаветни начин бројања дана, који одговара редоследу стварања света у 1. поглављу Књиге постања, где сваку седмицу завршава субота. Ако преведемо текст на језик нама познатих календарских реалности (први дан недеље у „Дидахи“ је недеља), видећемо јасно супротстављање две праксе: пост у понедељак и четврт („у други и пети дан недеље“) наспрам поста у среду и петак („у четврти и шести“). Очигледно је да је друга од њих наша данашња хришћанска традиција.

Али ко су „лицемери“ и зашто је било потребно да се против њиховог поста излаже још на почетку црквене историје?

Пост лицемера.

У Јеванђељу више пута срећемо реч „лицемери“, која грми из Христових уста (Мт 6:2,5,16,7:5,15:7,16:3 и др.). Он је користи када говори о верским вођама израелског народа тог доба – фарисејима и књижевницима: „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери“ (Мт 23,13-15). Штавише, Христос изричито осуђује њихову праксу поста: „Када постите, не будите тужни као лицемери, јер они натмуре лица да би се показали људима да посте“ (Мт 6,16).

Заузврат, „Дидахи“ – древни јудеохришћански споменик, који одражава литургијску праксу раних хришћанских заједница које су се углавном састојале од Јевреја који су се обратили Христу – отвара се популарним јеврејским „учењем о два пута“, расправља о јеврејским прописима, о ритуалној чистоћи воде, користи евхаристијске молитве као хришћанску обраду традиционалних јеврејских благослова и тако даље.

Очигледно наредба „Пости ваши да не буду са лицемерима“ не би била потребна да није било хришћана (и, очигледно, значајног броја) који су се придржавали постне праксе „лицемера“ – очигледно, настављајући да следе управо ону традицију које су се држали пре свог обраћења Христу. На њу је усмерена паљба хришћанске критике.

Дугоочекивана киша.

Јединим обавезним постним даном за Јевреје у I веку нове ере био је Дан очишћења (Јом Кипур). На њега су додавана четири једнодневна поста у сећање на националне трагедије: почетак опсаде Јерусалима (10 тевета), освајање Јерусалима (17 таммуза), уништење Храма (9 ава) и убиство Годолије (3 тишрија). У случају наступања тешких недаћа – суше, претње лоше жетве, епидемије смртоносних болести, најезде скакаваца, претње војног напада итд. – могли су се објавити посебни периоди поста. У исто време постојали су и добровољни постови, који су се сматрали делом личне побожности. Седмични пост у понедељак и четвртак настао је као резултат спајања ове две категорије.

Основне информације о јеврејским постовима налазе се у талмудском трактату „Таанит“ („Постови“). Поред осталог, у њему се описује једна од најстрашнијих природних катастрофа за Палестину – суша. У јесен, у месецу мархешвану (почетак периода киша у Израелу, октобар – новембар по нашем соларном календару), одређивао се посебан пост за даровање кише: „Ако киша не почне – појединачне особе почињу да посте, и посте три поста: у понедељак, четвртак и следећи понедељак“. Ако се ситуација није мењала, потпуно иста шема поста била је прописана током следећа два месеца "кислева" и "тебета" (новембар – јануар), али сада су га морали да поштују сви Израиљци. Коначно, у случају да суша настави, строгост поста се појачавала: током следећих седам понедељака и четвртака „смањивали су трговину, градњу и садњу, број веридби и венчања и нису се поздрављали један са другим – као људи на које се Свеприсутни расрдио“.

Узор побожности.

Талмуд каже да су „поједине особе“ поменуте на почетку ових наредби – рабини и књижевници („они које се може поставити за вође заједнице“), или посебни аскети и молитвеници, чији се живот сматрао посебно угодним Богу.

Неки побожни рабини наставили су да се придржавају обичаја да посте у понедељак и четвртак током целе године, без обзира на временске прилике. Овај широко распрострањени обичај помиње се чак и у Јеванђељу, где у примеру о царинику и фарисеју овај други наводи такав дводневни пост као једну од својих карактеристика у односу на остали народ: „Боже, хвала Ти што нисам као други људи, пљачкаши, злостављачи, прељубници, или као овај цариник: постим два пута недељно...“ (Лк 18,11-12). Из ове молитве следи да такав пост није био општеобавезна пракса, управо због чега се фарисеј њиме хвали пред Богом.

Иако јеванђелски текст не говори који су то дани, не само јеврејски, већ и хришћански аутори сведоче да су то били управо понедељак и четвртак. На пример, св. Епифаније Кипарски († 403. године) каже да су у његово време фарисеји „постили два дана, у други и пети дан после суботе“.

Два од седам.

Ни талмудски, ни ранохришћански извори нам не говоре зашто су изабрана управо два седмична дана поста. У јеврејским текстовима срећемо покушаје каснијег богословског образложења: сећање на Мојсијев улазак на Синај у четвртак и силазак у понедељак; пост за опроштај грехова који су изазвали уништење Храма и да би се спречила слична несрећа у будућности; пост за оне који плове морем, путују пустињом, за здравље деце, трудница и дојиља и тако даље.

Унутрашња логика такве шеме постаје јаснија ако погледамо распоред ових дана у оквиру јеврејске недеље.

Само по себи се разуме да је пост у суботу био забрањен, јер се она сматрала даном радости о завршетку стварања света. Постепено су светост суботе почели да ограничавају са две стране (петком и недељом): прво, да неко случајно не прекрши постом суботњу радост, не знајући тачно време њеног почетка и завршетка (варира у зависности од географске ширине и годишњег доба); друго, да се одвоје периоди поста и радости бар једним даном.

Талмуд то јасно каже: „Не постите уочи суботе због части која приличи суботи и не постите првог дана (тј. недељу), да се не би нагло прешло од одмора и радости на рад и пост.“

Јеврејски пост тог доба био је веома строг – трајао је или од тренутка буђења до наступања вечери, или од вечери до вечери, тако да је његово трајање могло да достигне 24 сата. Током овог периода било је забрањено узимање било какве хране, а неки су се одрицали и воде. Јасно је да би два таква дана која следе један за другим била претешко искушење, као што каже још један талмудски текст: „Ови постови... не следе један за другим, сваки дан, јер такво наређење већина заједнице не може да испуни.“ Стога су понедељак и четвртак постали подједнако удаљени један од другог постни дани, који су заједно са суботом требали да посвете време сваке седмице.

Постепено су стекли и литургијско значење, постајући, поред суботе, данима јавног богослужења: многи побожни Јевреји, чак и ако нису постили, трудили су се да дођу у синагогу ових дана на посебну службу, током које се читала Тора и држала проповед.

„Ми“ и „они“.

Питање обавезности старозаветног наслеђа било је веома важно у раној Цркви: да би се решило питање да ли треба обрезивати хришћане из паганства, чак је било потребно сазивати Апостолски сабор (Дел 15). Апостол Павле је више пута истицао слободу од јеврејског церемонијалног закона, упозоравајући на лажне учитеље који „забрањују јести оно што је Бог створио“ (1 Тим 4:3), као и на опасност „пажње на дане, месеце, времена и године“ (Гал 4,10).

Супротстављање седмичном јеврејском посту не почиње у „Дидахи“ – вероватно се о њему говори већ у Јеванђељу, када се окружење чуди зашто Христови ученици не посте: „Зашто ученици Јованови и фарисејски посте, а Твоји ученици не посте?“ (Мк 2:18). Тешко је претпоставити да се овде ради о једном од општеобавезних годишњих јеврејских постова – видимо да Христос испуњава Закон, супротстављајући се каснијим ритуалним рабинским наредбама, „предањима старих“ (Мт 15:2). Стога се овде, очигледно, ради управо о овим седмичним постовима, чије се поштовање сматрало важним делом побожног живота.

Спаситељ јасно одговара на ово питање: „Да ли могу сватови да посте док је младожења са њима? Докле год је младожења са њима, не могу да посте, али ће доћи дани када ће им младожења бити узет, и тада ће постити у те дане“ (Мк 2:19-20).

Веома је могуће да су неки палестински верници схватили ове Христове речи у смислу да након Васкрсења наступа време да се поштују традиционални јеврејски постови. Пошто је ова традиција била популарна међу јудеохришћанима, ефикаснији пут борбе изгледао је њена хришћанска модификација. Стога, не желећи да попусте у нивоу побожности, хришћанске заједнице су установиле своје седмичне постне дане: среду и петак. „Дидахи“ нам ништа не говори о томе зашто су изабрани управо они, али текст јасно наглашава полемичку антијеврејску компоненту: „лицемери“ посте два дана у недељи, хришћани се не одричу ове праксе, која је, очигледно, сама по себи добра, али успостављају своје дане, који се сматрају карактеристиком и одликом хришћанства у односу на јудаизам.

У хришћанству највиша тачка седмичног круга постаје недеља, па се природно мења и њена унутрашња структура. Ни у недељу, ни у суботу рана Црква није постила. Ако искључимо јеврејске постне дане, остале су две могућности: „уторак и петак“ или „среда и петак“. Вероватно да би се још више удаљили од „лицемера“, хришћани нису само померили оба поста за један дан унапред, већ је први од њих померан за два дана.

Богословље традиције.

Свака традиција раније или касније захтева богословско тумачење, посебно ако се њено порекло с временом заборавља. У „Дидахи“ пост у среду и петак образлаже се искључиво у оквиру супротстављања „нашег“ и „њиховог“ поста. Међутим, ово тумачење, разумљиво и релевантно за хришћане I века који су живели у јеврејском окружењу, с временом је захтевало преиспитивање. Не знамо када је почео овај процес рефлексије, али прве доказе о његовом завршетку имамо почетком III века. „Сиријска дидаскалија“ ставља у уста васкрслог Христа, који се обраћа апостолима, следеће речи: „Зато немојте да постите по обичају пређашњег народа, већ према Завету који сам склопио са вама... Ви морате да постите за њих (тј. за Јевреје) у среду, јер су тада почели да уништавају своје душе и одлучили су да Ме ухвате... И опет морате да постите за њих у петак, јер су Ме тада разапели.“

Овај споменик настао је у истом географском подручју као и „Дидахи“, али сто година касније и богословска перспектива се мења: хришћани који живе поред Јевреја седмично посте „за њих“ (очигледно, спајајући пост са молитвом за њихово обраћење Христу). Као мотив поста наводе се два греха: издаја и распеће Христа. Тамо где такав контакт није био толико близак, постепено су се кристалисале само теме Јудиног издајства Христа и смрти на крсту. Традиционално тумачење, које се данас може наћи у сваком уџбенику Катихизиса, срећемо у „Апостолским установама“ (IV век): „У среду и петак Он нам је заповедио да постимо – у први, јер је тада био предан, а у други, јер је тада страдао.“

Црква о посту.

Тертулијан († после 220. године) у свом делу „О посту“ означава среду и петак латинским термином „стацио“, што дословно значи „војничка стража“. Таква терминологија је разумљива у оквиру целокупног богословља овог северноафричког аутора, који је више пута описивао хришћанство у војним терминима, називајући вернике „Христовом војском“ (militia Christi). Он каже да је овај пост био искључиво добровољно дело, трајао је до 9. часа дана (до 15 сати по нашем времену), а ових дана су се одржавала посебна богослужења.

Избор 9. часа дубоко је оправдан с богословске тачке гледишта – то је време Христове смрти на крсту (Мт 27,45-46), па се сматрало најприкладнијим за завршетак поста. Али ако сада наши постови имају квалитативни карактер, тј. састоје се у уздржавању од одређене врсте хране, пост древне Цркве је био квантитативан: верници су се потпуно уздржавали од хране и чак воде. Срећемо у опису мучеништва шпанског епископа Фруктуоза († 259. у Тарагони) следећи детаљ: „Када су му неки из братске љубави понудили чашу вина помешаног са биљем за телесно олакшање, рекао је: ’Још није настао час престанка поста’... Јер је био петак, а он је тежио да радосно и уверено заврши "стацио" са мученицима и пророцима у рају, који им је Господ припремио.“

Заиста, у таквој перспективи постeћи хришћани су се поистовећивали са војницима на борбеном месту, који такође ништа нису јели, посвећујући сву своју снагу и пажњу обављању своје дужности. Тертулијан користи старозаветне ратне приче (1 Цар 7,5-12,14:24), говорећи да су ови дани – период посебно напете духовне борбе, када истински ратници, наравно, ништа не једу. Код њега срећемо и „војничко“ схватање молитве, која је у хришћанској традицији увек била нераскидиво повезана са постом: „Молитва је тврђава вере, наше оружје против непријатеља који нас опседа са свих страна.“

Важно је да овај пост није био само лично дело верника, већ је укључивао и "ђаконску" компоненту: онај оброк (доручак и ручак) који верници нису појели у постни дан, доношен је у црквени сабор предстојатељу, а он је делио ову храну међу сиромасима, удовицама и сирочади.

Тертулијан каже да „стацио треба да престане примањем Тела Христовог“, тј. или служењем Евхаристије, или причешћивањем Даровима које су верници у древности чували код куће за свакодневно причешће. Стога среда и петак постепено постају посебни богослужбени дани, као што сведочи, на пример, св. Василије Велики, говорећи да је у његово време у Кападокији постојао обичај да се причешћује четири пута недељно: у недељу, среду, петак и суботу, тј. очигледно да се у ове дане служи Евхаристија. Иако су у другим областима постојале и друге праксе неевхаристијских сабрања, о чему говори Јевсевије Кесаријски († 339. године): „У Александрији се у среду и петак читају Свето писмо и учитељи га тумаче, и овде се дешава све што се односи на сабрање, осим приношења Тајни.“

Од добровољног до обавезног.

У „Дидахи“ не налазимо наређење да ли је пост у среду и петак у то време био обавезан за све вернике или добровољни побожни обичај који су поштовали само неки хришћани.

Видели смо да је фарисејски пост био лични избор особе, и вероватно је исти приступ владао и у раној Цркви. Тако, у северној Африци Тертулијан каже да се „може поштовати (пост) према сопственом нахођењу“. Штавише, јеретике-монтанисте оптуживали су да су га учинили општеобвезним.

Међутим, постепено, пре свега на Истоку, степен обавезности овог обичаја почиње да расте. У „Канонима Иполита“ (IV век) читамо следеће наређење о посту: „Постови су среда, петак и четрдесетница. Који поред овога поштује и друге дане, добиће награду. Који се, осим због болести или потребе, од њих уклања крши правило и супроставља се Богу, који је постио за нас."

Последњу тачку у процесу институционализације поста поставила су „Апостолска правила“ (крај IV – почетак V века):

„Ако епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или певач не пости у свету четрдесетницу пред Ускрс, или у среду, или петак, осим због телесне немоћи – нека буде свргнут; ако ли је световњак – нека буде одлучен.“

Св. Епифаније Кипарски († 403) такође потврђује да се пост није одржавао током Педесетнице (васкршњег периода) због њеног свечаног карактера:
„Током целе године у Светој Саборној Цркви пости се у среду и петак до деветог часа, изузевши целу Педесетницу, када се не прописују ни коленопреклоњења ни пост.“

Суштина поста.

Св. Јефрем Сирин даје кључно тумачење:
„Пост хришћанина није само уздржавање од хране, већ прочишћење ума, пробуђеност осећања и усмеравање воље ка добру.“

Закључак:

- Пост у среду и петак има историјске корене у раној цркви.
- Његова духовна сврха је учешће у Христовој страдању (среда – издаја, петак – распеће).
- Формално поштовање правила без промене срца је супротно његовој суштини.

facebook.com/petros.petros