Светлост у ходнику

Та ноћ у Хитној служби била је тешка као ретко која. Пацијенти су пристизали без престанка – са болом, страхом, крвљу, повицима. Дежурни лекар је већ сатима био на ногама. Умор се увукао у кости, а мисли су постале кратке и оштре: шта је хитно, шта може да сачека.
У једном тренутку довезоше и бескућника. Лежао је на носилима, прљав, запуштен, а од њега је долазио непријатан мирис који је испуњавао читав ходник. Лекар га је погледао – довољно да процени да је у тешком, али не и хитном стању у односу на остале.
„Сачекајте мало“, рекао је сестри, и окренуо се следећем пацијенту.
Није га одбио. Није га увредио. Али му није ни пришао.
Смена се наставила. Случај за случајем, лице за лицем. Када је коначно сео – исцрпљен, потпуно празан – сан га је тихо савладао.
И тада – светлост.
Не она болничка, хладна и бела. Него нека друга – тиха, топла, жива. Светлост пред којом човек не може да се претвара. У тој светлости осетио је нешто за шта није имао речи – осетио је да стоји пред Истином. И почео је да се моли. Онако из дубине, без припреме, без правих речи – само срце које тражи.
Тада се зачуо глас, благ као дах:
„Молиш ме да те спасим… а ти мене ниси примио.“
Лекар се трже из сна. Срце му је лупало. Неколико тренутака није знао ни где је, ни ко је. А онда – као муња:
Бескућник.
Скочио је и потрчао до пријемног одељења.
„Где је онај човек? Онај што су га довели ноћас?“
Сестра га је погледала с уморним, тихим изразом – оним који лекари знају, и страше га.
„Одвели су га… преминуо је пред јутро. Био је већ јако лош кад су га довели.“
Лекар је стајао. Није знао колико дуго. У глави му се вртело само једно: шта би било да је пришао. Да га је погледао. Да га је питао само – како си?
Али није.
Нисам га видео.
Вратио се у ординацију. Сео. Руке су му биле тешке – не од умора, него од нечег другог. На столу је лежао папир. Није знао одакле. Поглед му паде на неколико речи, написаних просто, без украса:
„Да, то сам био Ја.“
Скинуо је мантил.
Тихо. Без речи. Као човек коме је нешто постало јасно – и ко зна да се после тога не може живети исто.
После неког времена, више није радио у болници.
А има и оних који ту лекцију нису научили из снова.
Уочи Божића 2018. године, у Северној Осетији, упокојио се јеромонах Јосиф – доктор медицинских наука, монах, лекар. Човек знања, али пре свега – човек срца.
У храму у коме је служио, пред крај Литургије, испред врата би се окупљали бескућници. Стајали би у реду, тихо, без галаме. Знали су да ће изаћи. И заиста – изашао би. И то са шачицом новца. Али и са нечим много тежим од новца: са погледом у коме није било ни гађења, ни журбе, ни равнодушности. Са рукама које нису журиле да се очисте.
Свакоме би пружио руку. Свакоме нешто дао. А лица тих људи – уморна, избраздана, навикла да буду невидљива – засијала би на тренутак неком тихом радошћу. Као да их је неко коначно видео.
После његовог упокојења, кажу они који су били присутни – на његовом лицу остао је осмех. Тихи. Миран. Као код човека који је дошао кући.
Разлика између ове двојице људи није у знању. Обојица су имали знање. Нису у степену доброте – обојица су хтели добро. Разлика је у томе – ко је гледао, а ко је видео. Један је Христа препознао – али прекасно. Други Га је видео – у сваком ко је стајао пред њим, сваки дан. И сад – питање које овај текст заиста поставља – није о лекару. Није о јеромонаху. Питање је о нама. Јер сваки дан, у пролазу, у журби, у умору, поред нас пролазе лица која не примећујемо. Људи које одлажемо за „касније“. Они поред којих пролазимо јер „нису хитни“. А можда су баш они – једини важни.
Неће нас Господ питати колико смо били заузети. Неће нас питати колико смо оправдања имали. Неће нас питати колико смо пута рекли: „Сачекај мало.“ Него: „Јер огладнех, и не дадосте Ми да једем; ожеднех, и не напојисте Ме; странац бејах, и не примисте Ме…“
И тада ћемо, можда, казати – са истим оним осећањем с kojim је лекар стајао у ходнику: „Господе, када Те видесмо?“
А одговор ће бити исти као увек: „Кад не учинисте једноме од ове најмање браће – ни Мени не учинисте.“
Зато – док још има времена. Док сусрети нису постали сећања. Док „касније“ није постало „никад“. Да научимо да видимо. Јер у сваком човеку стоји Тајна. И у сваком сусрету – Суд.
Како су величанствена дела Твоја, Господе.

Извор: Пријатељ Божији