О једном чудном питању: "Шта ће им причешће?"

О Светом владики Николају Жичком је исписано небројено много страница. Такође, велики број његових писаних радова је сачуван и радо читан. Мишљења о њима су различита, што и није неразумљиво када се у виду има ширина и дубина владикине мисли. Ипак, добронамерно и истинито се од злонамерног и неистинитог лако распознаје. У књизи Павела Тихомирова О крсту Светог владике Николаја нашу пажњу је привукла једна несвакидашња епизода из владикиног живота.
Место радње је неименована Црква у којој је владика служио Свету Литургију. О времену када се одиграо догађај о коме је реч из поменуте књиге сазнајемо да је у питању било време поста. Прецизнија временска одредница је тренутак пред Свето Причешће. Обраћање речитог проповедника било је кратко и јасно: "Нека достојни за причешће приступе десно, а они који нису лево" (Павел Тихомиров, О Крсту Светог Владике Николаја, Света Русија, Београд, 2010, 58). Можемо само претпоставити колико су сви присутни били изненађени и збуњени овим питањем. Резултат је био следећи: од неколико стотина људи, само четворо је стало на десну страну. Сви остали су заузели места са леве стране. Овде бисмо могли да се зауставимо претпостављајући да су у наставку причешћени само они који су стали са десне стране. Међутим, није било тако. Даровити и мудрошћу Господњом задојени владика је још једном показао своју духоносну непредвидивост. Његове речи које су уследиле биле су: "Ето тако, сада нека грешници приђу чаши са Пречистим Телом и Крвљу, а праведници нека не прилазе. Они су ионако безгрешни. Шта ће им Причешће?" (наведено дело, 59).
Ово је несвакидашње решење за логику гордог ума и сопственог самоистицања. На проверу је овде било постављено срце човеково: да ли је смирено или гордо. Ипак, владикино решење не би требало да нас чуди уколико се сетимо Господњих речи: "Не требају здрави лекара него болесни" (Мт 9, 12). Прича о митару и фарисеју (Лк 18, 10-14) нас упућује на исти пут. Тај пут није пут занемаривања подвига и одбацивања побожности, већ пут сазнања да ма колико се трудили да живимо хришћански Бога никада не можемо постати достојни. Причешће Телом и Крвљу Христовом није награда за високе домете у моралности, већ дар којим се лечимо од свих немоћи. Овде нема места за осуђивање брата, већ је то простор за сузе над сопственом ништавношћу. Коначни одговор ко ће бити на десној, а ко на левој страни, донеће Царство Небеско (Мт 25, 31-46).

о. Александар Р. Јевтић

vaznesenjeovcarbanja