О хришћанском смислу плача: Поука Светог Јована Лествичника

Толико дуго живимо стиснутих зуба. Сталне алармантне вести, сирене, потпуна неизвесност, страх за наше вољене – све нас је то стегло попут чврсте опруге. Од нас се тражи да будемо чврсти, да стојимо постојано, да издржавамо ударце. И ми се искрено трудимо, показујући привид снаге онима око себе. Још горе, покушавамо и сами себи да глумимо духовне надмоћнике: приморавамо се да се исправно молимо, да подносимо дуга богослужења и забрањујемо себи чак и тренутке слабости. Губитак самоконтроле чини нам се готово као издаја наше вере.

Ову вештачку грађевину постепено обавија хладна празнина: покушавајући да се заштитимо од бола, престајемо било шта да осећамо. Постајемо утрнули у туђинском оклопу надљуди.

Биологија вентила који спасава животе

Наша тела су од Бога створена да буду много нежнија и сложенија него што то налажу круте друштвене норме. Према савременим истраживањима, сузе које теку од неподношљиве туге или, обрнуто, од изненадног олакшања, хемијски се разликују од капи које пролијемо док сецкамо лук у кухињи или ходамо по прашини на ветру.

Рефлексне сузе не садрже ништа осим воде и соли за заштиту очију. Али у тренуцима истинског стреса, наша тела дословно ослобађају нагомилане хемикалије стреса. Научници у таквим сузама проналазе високе концентрације протеинских хормона, укључујући пролактин и адренокортикотропни хормон, који је непосредно повезан са нивоом анксиозности. Али највише изненађује то што тело тада ослобађа леуцин-енкефалин – наш природни ендорфин. Он делује као благ, природан лек против болова за рањени нервни систем.

Испоставља се да када човек плаче, то је чиста биологија, сигурносни вентил који је уградио Створитељ.

Тело физички ослобађа крајњи бол који смо тврдоглаво држали у себи, плашећи се да ћемо изгледати слабо. То је начин да останемо здрави онда када се спољашња подршка распадне.

Рушење Петрове стене

Јеванђеље приповеда причу о човеку који је до самог краја пред другима одржавао слику гвоздене храбрости. Апостол Петар искрено је сматрао себе стеном. Своју неустрашивост исповедао је гласније од свих, обећавајући Христу: „Спреман сам с Тобом и у тамницу и у смрт.“ Очајнички је желео да изгледа духовно непоколебљив у очима Учитеља и осталих ученика.

И читава та вештачка грађевина срушила се у трену у дворишту првосвештеника после једноставног питања једне радознале слушкиње. Петар се сломио и одрекао. Лука о том тренутку пише продорном једноставношћу: Господ се окрену и погледа Петра. У Спаситељевом погледу није било тријумфалног прекора ни судске пресуде. Била је тиха љубав према слабом и збуњеном човеку. И Петар, изашавши напоље, горко заплака.

Те сузе у тами Јерусалима означиле су крај његовог дотадашњег лажног ја. Са њима се ољуштио и читав заштитни омотач. Из те рањивости, из тих суза, родило се његово истински дубоко апостолство.

Anthony Bloom често је понављао да упорно покушавамо да дођемо Богу у својој најбољој, чистој одећи, уредно почешљани, исправни и побожни, пажљиво скривајући своје праве ране. Али Бог може спасити само истинског човека, а не беспрекорну фасаду коју Му представљамо.

Сузе Створитеља на туђем гробу

У црквеним круговима, искрен крик бола још увек се понекад меша са грехом малодушности. Многи су чули уобичајен савет: „Немој да плачеш, сабери се, треба да се молиш, треба да верујеш.“ Због тога људи почињу још дубље да потискују свој стрес, искрено верујући да су сузе знак духовног пораза.

Али малодушност је када се човек затвори у очајање, окрећући леђа Богу. А јеванђељска туга је када Богу приносимо сву своју немоћ, сав свој нагомилани умор и збуњеност, дословно их предајући у Његове отворене руке.

Сам Христос потврдио је наше право на ову слабост. Најкраћи стих у читавом Светом писму састоји се од две речи: „Исус заплака.“ Спаситељ плаче на гробу свог пријатеља Лазара. Добро зна да ће за неколико минута учинити највеће чудо – да ће се смрт повући, да ће Лазар изаћи из пећине и да ће настати свеопшта радост. Али Христос ипак плаче са ожалошћеним сестрама. Створитељ не захтева стоичку равнодушност или глумљени мир над пепелом гроба. Његове сузе су вечно допуштење да останемо једноставно људи.

Источна традиција садржи један изузетан појам: радосну тугу. Свети Јован Лествичник дубоко је изразио мисао да су сузе покајања, у извесном смислу, чак веће и од самог крштења, јер очишћују грешке које свесно чинимо. Оне су жива вода која спира све површно и открива наше право, чисто језгро.

Наравно, може бити и другачије. Понекад туга удари тако снажно да у човеку завлада сува, спаљена тишина. Не можете исцедити ни кап емоције; једноставно се претворите у камен. Ако тренутно проживљавате ово стање унутрашње сувоће, немојте себе кривити нити покушавати да вештачки заплачете. Бог види и разуме ту тиху празнину.

Али ако је опруга у вама спремна да пукне, ако савршени зидови отпорности почињу да се руше, пустите их да падну. Предавање Богу у таквом тренутку није ни одустајање ни неуспех. То је тренутак када коначно гасимо заслепљујуће светло својих амбиција, одустајемо од самодовољности и признајемо: „Господе, ништа не разумем, немам више снаге.“ Управо у том тренутку, када наш его коначно утихне, благодат почиње тихо да делује у насталој тишини.

Лишће шуми напољу, ноћни ваздух је хладан. Желимо да пронађемо апсолутне гаранције сигурности, да изградимо непробојну тврђаву круте контроле и каменог мира око себе. Али можда је главни смисао плача у томе што, када свет око нас захтева да постанемо бездушно гвожђе, једини начин да сачувамо живу душу јесте да останемо слаби пред лицем нашег Оца.

kompasinfo.rs