Наравно, не говоримо о онима који су осетили Божји позив да свој живот посвете испуњавању монашких завета.

Наравно, сам човек никада неће признати своју унутрашњу гордост. Он ће навести много различитих разлога. То је и неспоразум блиских људи, и разочарење у људе, и недостатак правде у свету, и „превара и лаж су свуда“ и тако даље.

Горделивци напуштају посао, породицу, заборављају на директне одговорности, затварају се у своје домове и престају да комуницирају са светом. Неки се позивају и на свете пустињаке, кажу да овај свет не разуме њих, као што ниjе разумео светаца.

Али светитељи су изабраници Божиjи и никада неби дозволили помисао на своју светост. Њихову усамљеност диктирали су потпуно другачији мотиви.

Напуштање друштва као опција за решавање нагомиланих проблема је илузија. Грумен проблема се не смањује, већ расте. Ово jе опасан пут.

Жеља да критикујеш све и свако, неспособност да разликуjеш  добро, неспремност да се прилагодиш ближњима, да им будеш попустљив, и што је најважније, жеља да увек будеш у праву — то су знакови горделивца.

Он на све гледа са висине и друге сматра недостојним да са њим комуницирају. Налазећи се у Цркви, напушта је увређен.

Ова духовна болест пушта корене веома дубоко и практично је немогуће искоренити је када је већ темељно укорењена. Човек постаје глув и слеп. И немогуће му jе рећи истину.

У раном стадијуму болести још увек је могуће излечити, али запуштени стадијум се не може излечити, осим само милошћу Божијом.

Због тога је веома важно да пазите на себе, своје мисли. И зауставите сваки покушај да постанете горделивци. Морате се плашити да мислите о себи боље него о другим људима. Колико год да изгледају безначајно. Мислити о себи као о праведнику је убиствено и неприхватљиво.

МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ (ПАКАНИЧ)

https://pravlife.org