Греси су твоји на врату мојем, чедо!

Исповест се одвија између човека и Бога, а личност свештеника у испуњењу Тајне нема никакво значење. Али Црква није само Божански, већ и Богочовечански организам. У свим Тајнама је присутан тај лик Богочовечанства, па тако и у Тајни исповести. Свештеник, који прима исповест, је често помоћник ономе који се каје на свом духовном путу, и тада личност свештеника на исповести већ има свој значај. Али се учешће свештеника не своди само на то.

У древној руској пракси свештеник је разрешујући грехе, изговарао: « Твоји греси су на моме врату, чедо» - и стављао би руку грешника себи на врат, показујући тиме да га Црква узима на себе, као заблуделу овцу. То не значи да сам свештеник прима лично на себе његове грехе, али он заступа целу Цркву, показујући тиме да се управо то дешава у њеном животу: када је болестан један члан, болесна је цела Црква. У том случају цела Црква страда преко у личности свештеника. Увек, када долази грешник који се каје, управо свештеник треба да заступа ту Цркву, која страда заједно са њим.

Личност свештеника има колосални значај. Он у Тајни исповести не може равнодушно да фиксира покајање њему непознатог човека, већ треба колико је могуће дубоко молитвено да прими у своје срце грехе свога чеда. За свештеника ниједна исповест не представља само обичан разговор, и његово учешће се не своди на то да је он позван да сведочи шта је потпуни преступ. Стање свештеника на исповести је – примање на себе кроз Цркву бола брата који страда.

С једне стране, свештеник је за време исповести духовно отворен за примање тог бола. Имајући у себи такву спремност и састрадалну љубав, која подражава Христу, духовник треба да буде потпуно отворен како би свака рана коју је човеку нанео сатана, грех и сопствене страсти, била бол и за самог свештеника. Заступајући Цркву, он треба да осети тај бол, да га преболи, јер је Црква јединствени организам у коме се бол једног члана одражава на читаво тело.

С друге стране, при извршењу Тајне, свештеник је бескрајно заштићен Божијом милошћу и благодаћу како разорна сила греха не би уништила и њега самог. И Божија благодат која покрива свештеника је благодат која је дарована целој Цркви, као исцељујућа благодат, као благодат Духа Светог, која храни сиромашне и лечи немоћне, како се о њој говори у Тајни хиротоније. Црква се у Тајни покајања открива и са Божанске и са људске стране. И с једне стране, свештеник, као човек, пројављујући Богочовечанство Цркве, треба да узме на себе бол другог, а с друге стране као лик Првосвештеника Христа, треба да да човеку исцељење које проистиче од Бога, а преко човека.

Свештеник у Тајни покајања наступа као милосрдни самарјанин (погл. Лк. 10, 30-35), користећи благодат Цркве која је способна да исцељује ране. Свештеник поседује те дарове, како би они преко њега били пренети грешнику који се каје. У том смислу он није само свештеник, његово свештенство је – благодатна сила Цркве, иако с људске тачке гледишта такав однос према покајању за многе свештенике представља прави подвиг.

Управо свештеник заступа Цркву, која грешнику дарује исцељење, и радост, која обузима човека у Тајни покајања у тренутку исцељења од греха, то је та радост којом се радује Црква, којом се радује цело тело, када се радује један члан, и свештеник не може а да не осети таква благодатна стања. То је управо тај тренутак када он иступа као сама пуноћа Цркве Христове.

Слично стање је описивао протојереј Глеб Kаледа, када је одлазио да исповеда затворенике и разговарао са онима који су били на самрти. Kратко пре своје смрти овај 70-огодишњи свештеник, просветљен и пун радости, говорио је: «Оци, због чега не идете у затворе? То је таква радост!» Он је ту радост исцељења непрекидно осећао на себи као рађање новог живота. Она за свештеника увек представља благодатну плату за бол, који прима на себе, и та благодат у Тајни исповести потпуно покрива сву тежину, коју он ставља на «свој врат», примајући на себе исповести других људи.

Протојереј Алексеј Умински

pravmir.ru