Какав желим да будем у тренутку своје смрти

Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем с Божијим именом на уснама и у срцу. У том случају током дана не бих смео пропустити прилику да молитвено уздишем Богу, покајем се пред Њим за грехе које сам починио, замолим за Његову помоћ, захвалим Му се и отпевам Му песму хвале.

Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спокојан – то јест да имам душу у миру, коју не узнемирава нико или ништа; чисте савести, у миру са свима и љубазно расположен према свима; да будем смирен, спокојне и надахнуте душе. У том случају требало би да трагам за свим овим стварима сваког дана – то јест да изгладим односе са свима који су ми згрешили, правим уступке, опраштам, трпим, не узвраћам зло за зло, савесно радим, не говорим лажи или не понашам се непоштено и тежим разумевању и срдачним односима са онима који су ми блиски. Једном речју – да покријем све љубављу. То је тежак посао; али то је Богу угодно, па ће Он сигурно дати Своју милост и помоћ ономе који се труди – у то не може бити сумње!

Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да волим Бога и своје ближње; ово се постиже сталним милосрђем и другим добрим делима у славу Божју. Зато би требало сваког дана да трагам за сваком приликом да учиним дело милосрђа тражећи оне којима могу дати нешто новца, хлеба, шољицу вруће кафе или флашу воде. Сваки мој дан би требало да буде милост и саосећајност са онима којима је то потребно. Сваког дана морамо имати жељу и бити спремни да пружимо помоћ ближњима кад год се појави потреба за тим.

Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да се надам спасењу и Вечном Животу. Зато сваког дана и сваког часа морамо молити Господа да нам да Вечни Живот и избави нас од вечне смрти. Требало би да будемо веома свесни чињенице да је Вечни Живот већ почео на дан када смо зачети. Ми живимо на земљи, али наш живот у вечности тече паралелно с тим. Смрт ће одузети живот нашим телима, али Вечни Живот наших душа ће се наставити. И морамо преклињати Господа да нам подари тај Вечни Живот сваког дана, сваког часа и са сваким уздахом.

Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем чист и ослобођен греха колико год је то могуће; јер како нешто нечисто, прљаво и мрачно може ући у Царство Светлости? У том случају морамо се кајати сваким својим следећим удахом. Свакога дана и сваког часа морамо жалосно уздисати Богу и сматрати себе проклетима, као што су нас учили Свети Оци. Шта значи „сматрати себе проклетима“? То значи не видети ништа добро у себи и препознати нечистоћу своје душе будним очима – нечистоћу откривену у нашим разговорима, делима и мислима.

Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем причасник Светог Тела и Свете Крви Христове. То значи да треба да идемо у цркву, да исповедамо своје грехе и да се причешћујемо што је чешће могуће. Причешћујмо се барем једном месечно или још чешће ако имамо снаге. Било би добро причестити се непосредно пре смрти и бити сједињен са Христом у овој великој Тајни. Али хоћемо ли имати ову прилику? Нећемо ако се сретнемо са изненадном смрћу након што смо причешћивање неоправдано одлагали. Зато покушајмо да не одлажемо своје учешће у овој Светој Тајни „за касније“. Време може неповратно проћи, и ми ћемо кренути Богу без неопходне хришћанске припреме.

Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спасен. Зато ћу тражити Спаситеља свуда у свом животу, жудећи за Њим свим својим срцем, свим својим умом и свом својом снагом (Мк. 12, 30). Живећи и надајући се да Он жели да ме спаси упркос свој нечистоћи моје душе. Све што треба да урадим јесте да пожелим исто, да бисмо могли да идемо један према другоме у заједници ове обостране жеље.

Смрт ће доћи, данас или сутра, али ми ћемо бити спремни за то; јер смо живели у сталном духовном напору, трезвености и очекивању помоћи одозго. Верујмо да нас Бог неће напустити, да Га смрт неће отети од нас, већ да ће нам отворити врата у вечни и бескрајни свет Божанске љубави.

АРТЕМИЈЕ Слезкин