"Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Матеј 18,3 ).

Наш Бог је дете. Ова мисао долази када погледате икону Богородице - одједном то почињете да схватате после много година свог хришћанства. Креација држи у наручју свог Творца. Ово не само да подстиче расправе о нашој вери, већ нас заправо обавезује да преиспитамо многе ствари. Бог се открио свету као дете...

Сећамо се како нас наша вољена деца поздрављају. Када покупимо дете из вртића и вратимо се са њим кући, доживљавамо радост овог сусрета. Очи пуне љубави, чувајући трагове недавне меланхолије што мама или тата касне - колико је деце већ одведено, а њих још нема...

И наш Бог је срећан када Га се сетимо!

Када преостане мало времена до воза који ће вас после службеног пута одвести кући, срце вам се понекад изненада испуни топлином: сетите се сина или ћерке и покушавате да стигнете да купите неку играчку, изнутра се смејете, замишљајући оне велике очи које тако безумно гледају у нову лутку, и начин на који те онда грле... И наш Бог нас грли својом љубављу када Му дајемо наше не тако топле поклоне – најчешће наше безвредне расуте молитве... И радује се као нико, јер те воли као нико и чека те. Интензивно чека и воли...

Пажљиво погледајте своју децу – без бахатости, без родитељског ауторитета. Они су ближи Богу. У свету пуном нејасних формула и концепата постојања, филозофских парадигми и саморефлексија, наш Бог долази на свет као дете и говори нам да своје грешне душе можемо да спасемо само када постанемо као деца...

Ово је задивљујуће путовање у свет детињства у које крећу родитељи и васпитачи... Не кажем „школа“, јер из разреда у разред све је мање светости детињства. У свету дечијих потреба, радости и туга има више богословља него у свим нашим богословским академијама и богословијама. Много тога о Богу постаје нам несхватљиво управо зато што смо постали престари. Можда и не именујемо годину када смо престали да будемо једноставни – али знали смо брзо да заборавимо замерке, да се лакомислено помиримо, да будемо срећни тек тако – просто зато што живимо, дошло је то јутро и мама је спремила доручак...

Одрасло доба, попут проклетства, долази нам са обавезама, стрепњама и мало по мало истискује живот из нас. А Бог се опет понаша као дете и позива нас да будемо као пољско цвеће... Ово је тешко прихватити. Уосталом, тада ћете морати да напустите своју озбиљност, свој ауторитет, титуле и положај. Али имамо још толико тога да урадимо у животу - у одраслом животу који не опрашта грешке. Морамо да подржимо исту децу... 

То нам говори сам Бог, наш Творац. Позива нас да живимо као дивље цвеће. Престаните да бринете и схватите да је то наш спас и мир. Понизите се и осетите да је понизност када живите у миру. А где нема смирења, нема ни спасења.

Када одрасли покушавају да смире другу одраслу особу, прекорно му кажу: „Зашто се понашаш као дете!“ То говоре све људске културе, покушавајући да нас учини безнадежно одраслима. Али када погледате икону Богородице (дођите сада и погледајте - или само окрените главу, јер имамо толико ових икона, али често, имајући очи, не видимо), видите да Бог наш је дете у наручју особе.

Погледајмо пажљивије своју децу.

Покушајмо да у детету уочимо перспективу нашег спасења. Како дете изражава радост, тугу, стрепњу, како гледа на свет око себе, како плаче или се смеје? И полако ћемо почети да их опонашамо да бисмо спасли своју душу, рањену одраслошћу, која одавно жуди за правим животом, пуном радости и реалности сваког даха. У животу, у коме чујеш како птице певају, примећујеш лепоту мрава како пузи по влати траве, у коме желиш да живиш, а не само да постојиш!

Не заборавимо речи Бога нашега: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Матеј 18,3 ).

Јереј Александар Кузмин

приредила Ј.Г.

eparhia-saratov.ru