Злопамћење – болна рана душе
Једна од најтиших, али и најопаснијих духовних болести јесте злопамћење. То није само сећање на неку неправду, него везаност срца за увреду. Човек памти зло које му је учињено, враћа му се у мислима, храни га у себи и носи као терет. Тако рана не зараста – него се продубљује.
Злопамћење се рађа онда када нећемо да опростимо. Уместо да бол принесемо Богу, ми га чувамо у срцу као "доказ" да смо у праву. А у ствари, тај бол почиње да управља нашим мислима, осећањима и односима. Постајемо немирни, раздражљиви, тужни и склони осуђивању.
Господ нас учи другачијем путу: "Ако не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама." Овде није реч о сентименталном забораву, него о одлуци срца да не држимо другога у затвору своје огорчености.
Како се ослободити злопамћења?
Пре свега – признањем. Треба имати храбрости да кажемо Богу: "Господе, носим у себи огорчење." Док то кријемо, рана остаје жива. Када је изнесемо пред Бога, почиње исцељење.
Затим – молитвом за онога ко нас је повредио. Не зато што то осећамо, него зато што то хоћемо. Молитва мења пре свега нас саме. Она не оправдава зло, али ослобађа срце од мржње.
Треће – одбијањем да у мислима стално "премотавамо филм" старих увреда. Кад сећање дође, не улазимо у дијалог са њим, него га прекидамо молитвом или ћутањем.
Четврто – сећањем на сопствене слабости и на зла која смо ми чинили ближњима. Ко се сећа својих грехова и рана које је нанео другима, лакше опрашта туђе. Злопамћење се управо тиме лечи – не сталним пребројавањем туђих грехова, него искреним погледом на своје.
И коначно – редовном исповешћу и причешћем. Свете Тајне чисте срце и дају снагу коју сами немамо.
Злопамћење не лечи заборав, него опроштај. А опроштај није осећај, него одлука да не дамо злу да влада нашим срцем. Кад опраштамо, ми не кажемо да је зло било добро – него да Христос у нама хоће да буде јачи од сваке неправде.
Јер слободно срце је срце које уме да опрости.
Злопамћење се рађа онда када нећемо да опростимо. Уместо да бол принесемо Богу, ми га чувамо у срцу као "доказ" да смо у праву. А у ствари, тај бол почиње да управља нашим мислима, осећањима и односима. Постајемо немирни, раздражљиви, тужни и склони осуђивању.
Господ нас учи другачијем путу: "Ако не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама." Овде није реч о сентименталном забораву, него о одлуци срца да не држимо другога у затвору своје огорчености.
Како се ослободити злопамћења?
Пре свега – признањем. Треба имати храбрости да кажемо Богу: "Господе, носим у себи огорчење." Док то кријемо, рана остаје жива. Када је изнесемо пред Бога, почиње исцељење.
Затим – молитвом за онога ко нас је повредио. Не зато што то осећамо, него зато што то хоћемо. Молитва мења пре свега нас саме. Она не оправдава зло, али ослобађа срце од мржње.
Треће – одбијањем да у мислима стално "премотавамо филм" старих увреда. Кад сећање дође, не улазимо у дијалог са њим, него га прекидамо молитвом или ћутањем.
Четврто – сећањем на сопствене слабости и на зла која смо ми чинили ближњима. Ко се сећа својих грехова и рана које је нанео другима, лакше опрашта туђе. Злопамћење се управо тиме лечи – не сталним пребројавањем туђих грехова, него искреним погледом на своје.
И коначно – редовном исповешћу и причешћем. Свете Тајне чисте срце и дају снагу коју сами немамо.
Злопамћење не лечи заборав, него опроштај. А опроштај није осећај, него одлука да не дамо злу да влада нашим срцем. Кад опраштамо, ми не кажемо да је зло било добро – него да Христос у нама хоће да буде јачи од сваке неправде.
Јер слободно срце је срце које уме да опрости.
Отац Дејан Крстић
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
