Давид против Голијата – живот изнад омче око врата

"Св’јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној," рече негда умна глава Његошева! Шта смо себи и својим поколењима ако не тирани, када отварајући јаме бездане у потрази за овоземаљским благом, умањујемо шансу за живот будућим нараштајима. Да ли јамарењем вршимо елиминацију будућих поколења? Ако својим нерођенима одузимамо право на достојанствен живот и убирање плодова творевине коју нам је Творац оставио у наслеђе, а које имамо проследити на будуће нараштаје, да ли то можемо окарактерисати као аутодеструктивни чин у којем човек свесно и намерно одузима себи живот због различитих мотива. Или директно, суицид?

Ко нам за право даје да наизуст научену тачку најлепшег програма за живот, програма љубави Христове: "Љуби ближњега свога као самога себе," унижавамо и одричемо се исте? Да умемо тога програма држати се, другачије би се светом права човекова ценила и достојанство његово поштивало. Ближњи наш је и онај коме треба да предамо ово што смо од Господа примили. Ако у природи будемо гледали само законе овоземаљског обогаћивања, изгубићемо закон Божји. Ако задобијемо све лепоте и блага овог света, а души својој наудимо, какав ћемо одговор за душу своју дати Господу?

Нажалост, човеков живот је под претњом да дође испод границе достојанственог, оптерећен практичним материјализмом и појачаном материјалистичком философијом живота. И није више упитно да ли ће се вршити ископавање рудних богатстава условима или начинима погодним и за околину мање штетним, сигурно или апсолутно несигурно, нити да ли је струка та која ће стати на страну афирмације или негације, нити да ли ће се окусити овоземаљски бенефити у виду материјалног благостања. Време је да ослушнемо вољу обичног човека, да подржимо право на живот, да не пустимо Давида да се сам бори са Голијатом, нити Нестора против вандалина Лија, голијатског раста и снаге.

По слову Царства Божјег на земљи и најмањи од браће има једнака права као и остали. Свако, ко хоће да има права, мора по уставу Царства Божјег на земљи имати и дужности, јер је свако право тек последица извршене једне дужности. Од моралне исправности долази и морална снага друштва, којом се савладава сваки облик кризе, па чак и овај који је настао у нашем окружењу.

Нека нам тај савремени свет покаже безазленост новокомпонованих спасилачких пројеката на свом примеру, и у свом дворишту започне јамарење и рударење сопственог наслеђа, е да бисмо ми сутра по њиховом примеру исто учинили, ако је толико еколошки прихватљиво и економски исплативо? А до тад, сачекајмо да поуке извучемо ми од њих, јер наша руда неће испарити, остаће постојана где и јесте и за стотине године. Па зарад будућих поколења, оставимо и њима неко богатство у наслеђе, као што родитељи својој деци остављају дедовину нетакнутом, да би имали своју родну груду за себе и за децу своје деце, или будимо себични, па пригрлимо све за себе?

Скинимо омчу са врата будућих нараштаја.

eparhija-gornjokarlovacka.hr