Љубав задобијамо мислећи добро о људима и чинећи мала дела којима је испуњен дан

Људи треба да воле једни друге. Мисао помало отрцана, али поред тога, нико је не испуњава, и још је и зачињена бесконачним разговорима на ту тему. Да би се волело, потребна је благодат, и спремност на жртву. 

Иначе – само егоизам, и замарајуће словоблудије. Није ли истина, када слушаш о обавези да волиш, с једне стране, осећаш да је потребно урадити нешто врло велико. А с друге стране, намеће се провокативно питање: „А шта, заправо, чинити?“

Ако се према љубави не односимо као према пријатној емоцији, него као према површини коју треба обрађивати, тада су потребне конкретне вежбе, дејства ради приближавања ка циљу.

На пример, пре него што учинимо неко добро дело, треба да научимо да мислимо добро о људима. Сва наша видљива дела израстају из невидљивих мисли. Као резултат – поступамо управо онако како мислимо.

Ево на пример, угледао сам кроз прозор својих кочија, аутомобиле који су се сударили. Могу да процедим кроз зубе, пролазећи: „Навозали сте се, несретници“, а могу и да кажем: „Мученици. Помози им, Господе“. Делује да ствар није вредна пажње, али није тако. То су два апсолутно различита односа према животу и људима, иза чије фасаде се крију сасвим различити поступци, који одговарају начину размишљања.

Никада нећу рећи лошу реч о човеку, тим пре никада нећу дићи руку на њега, нећу написати оптужбу, ако га најпре не уништим у помислима. Исто тако, мислим, да ствари стоје и код вас.

Присиљавати себе да позитивно мислимо о људима, да не осуђујемо, да састрадавамо са њима, да се не веселимо њиховом понижењу – то и јесте покушај да се стекне љубав, премда ништа колосално још није учињено. Сав процес се одвија унутра, невидљиво.

Кренули сте на пикник. Нешто сте пекли, нешто отварали, о нечему разговарали са породицом или пријатељима. Потом је дошло време да се вратите назад. Треба угасити ватру, да ништа не изгори. Треба почистити за собом све ђубре и остатке, стакло, пластику и остало. Треба уредити све тако да ви или неко други, опет, са задовољством, дођете за недељу дана на то чисто место. Да не дођете у ђубре, које сте сами оставили, него на чисто. И није то неки прохтев, то је само љубав. Човекољубље. Исто као што је човекољубље када не желимо да будемо бучни, или слушамо гласну музику касно увече. Слева и здесна одмарају се људи, и треба их поштовати. Можда су мала деца заспала, и мајке се радују да имају неколико сати мира. У сваком случају, треба мислити о људима, јер не живимо сами на овом свету. И ако то није она висока и натприродна љубав, о којој се говори у Евангелију, онда је то нешто елементарно и неопходно, без чега не може бити ништа веће.

У свему, понашајте се онако како желите да се према вама понашају, и чините другима оно што желите да вама чине.

Ова, заправо, једна заповест, промаља се кроз свако старање да не чинимо људима непријатности, и напротив – да им олакшамо живот. Сваки дан нам се даје много могућности да упражњавамо ове вежбе. Посебно их добијају чиновници. Они пате од саблазни да гледају на људе као на досадне муве. Посебно начелници. И они су у опасности. Довољно је међу људима подићи преграде у облику прозорчета на каси, или шалтеру, или стола у уреду, и одмах њихови односи прете да прерасту у сукобе. „Реците, молим вас…“, „Што си дошао?“, „Да ли бисте могли…“, „Хајде, брже“, „Ја бих желео…“, „Ништа не знам. Дођите сутра“. Један је унижен, други је горд. А обојица су раздражени. Много је таквих случајева. Превише. То је јасно.

Човек није анђео. Замара се. Од много људи се посебно замара. Има своје проблеме, које никога не занимају. На њега се треба сажалити, на тог чиновника или начелника. Њему сви одлазе, и одлазе, моле, и моле, досађују и досађују. Разумљиво је. Али, исто тако треба да буде разумљиво и то да су све ове ситуације школа узајамног трпљења, кротости, братске љубави, на крају крајева. Такав је сваки ред, па и у поликлиници, или у полицијској станици за пасошем. Таква је свака гужва, и у метроу у шпицу, и у гардероби позоришта после представе.

Немогуће је ићи ка савршенству, пренебрегавајући радне и службене обавезе, обављајући свој посао траљаво.

Посластичар си? Ради свој посао са мишљу о онима који ће после јести твоје колаче. Молер? Керамичар? Мисли на оне који ће живети у дому који сређујеш. Возач, кројач, доктор, инструктор вожње… Тиче се свих. Човек треба да обавља свој посао тако да га благосиљају користици његовог рада. Да га благосиљају, а не проклињу и клевећу. Само мајсторство није довољно, с обзиром да постоје себични, лукави мајстори, мајстори који никога не воле. Треба мајсторству додати срце забринуто за клијента, срце које види у њему брата. Ствар елементарна, а ипак ретка.

Треба мислити на људе, и наравно, мислити добро. Непотребно је љутити их и компликовати им живот. Искре нервозе са њихове стране треба гасити благоразумним трпљењем. Све је то љубав, доступна нашој искварености. У крајњем случају, то је пут ка њој.

Мало је вероватно да ће нам се дати да урадимо нека велика дела. Бићемо задовољни малим делима, којима је испуњен један дан. Као што је говорио један од Оптинских стараца: „Свети Герасим је био велики – имао је лава. А ми смо мали. Имамо мачку“. И тада би мазио мачора који би се протегао на његовим коленима.

о. Андреј Ткачов

Православие.ру