Људи се не рађају да би живели дуго, били задовољни или чак срећни...

Онима који нису способни да осете оданост некој ствари или неком лицу, захвалност, незаинтересован занос и слично – изгледају таква осећања код других људи лажна и неискрена. Они иза таквих осећања траже увек лични интерес и рачун, ниже побуде; а кад им не пође за руком да их нађу, јер их нема, онда су кивни не на себе и на своју грешку, него на такве људе, и склони су да их сматрају или претворним или подмуклим или, у бољем случају, наивним и глупим. – И од свог мишљења не одступају никад. Јер, тако су саздани.
* * *
Најмање стварног основа имају и највише нам штете наносе осећања било гордости било мање вредности и стида због тога што смо такви какви јесмо, боље речено какви мислимо да јесмо. У оном што ми о себи мислимо има врло мало од оног што стварно јесмо, а много свега другог, нарочито оног што бисмо желели да будемо или што се бојимо да не будемо. Због тога представа коју имамо о себи никад није тачна; често се мења, а понекад је потпуно неверна. И човек нема разлога ни оправдања да због ње буде ни нарочито поносан ни претерано постиђен.
* * *
 Многе велике и судбоносне страсти наше младости почивају на простом неспоразуму. Ту смо ми као невешт и неспретан човек који уђе у неку радњу, покаже на неку ствар у излогу и каже тоном човека који је решен на све: – Узимам ово и плаћам колико тражите. А после, после кад је све доцкан, покаже се да сте ушли у погрешну радњу и тражили нешто што вам не треба и што стварно нисте никад желели да имате. 
* * *
Ко људима све верује, пролази рђаво; ко ништа не верује, још горе. 
* * *
Животна снага једног човека мери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања. Кад једно одређено стање почне да вас мучи, да постаје неиздржљиво, немојте стајати у месту, јер боље неће бити, још мање помишљајте на бежање натраг, јер се од тога побећи не може. Да бисте се спасли, идите напред, терајте до врхунца, до апсурда. Идите до краја док не дотакнете дно, док вам се не огади. У томе је лек. 
* * * 
Ми бисмо били потпуно срећни, или бар близу среће, кад бисмо заиста имали све оно што завидљивци који нас окружују мисле да имамо, и кад бисмо све то имали и онако и под онаквим условима како то њима изгледа. 
* * *
Често се дешава да нас људи које не волимо и не ценимо обасипају својом пажњом или чак својим поклонима и услугама. Такве услуге и поклоне не треба примати, јер ако се деси да у тренутку слабости попустимо и примимо их, ми се у себи не осећамо ни најмање обавезни да их вратимо, а од тога имамо двоструку штету. Прво, што у очима оних које не ценимо остајемо вечно као неблагодарни и нечастни људи; друго, да после увек сами себи пребацујемо што дугујемо горем од себе. Њима се може још учинити нека услуга, али од њих примити – никако.
* * *
Како да се очуваш и одржиш међу људима којима није толико важно шта је човек по себи, шта уме и зна, ни какав је у току дугих година, сваког дана, при сваком послу и на сваком месту, него шта може и сме да каже, у једном тренутку, на једној страници новина, о себи и о другима?
* * *
Посрнућете, али нећете пасти; а ако се и деси – изузетан случај! – баш и да паднете, нећете се повредити него ћете, чим се придигнете, продужити мирно и бодро свој пут. Различити сте од свега око себе, све вам прети и све вас угрожава, али вам се не може ништа зло и непоправљиво десити, јер у вама од зачетка вашег живи скривена и неуништива искра животне радости која је моћнија од свега што вас окружује. Само ћете целог века, све до последњег даха, патити због свог неприродног положаја у свету у који сте бачени. Тако се може рећи да вам је, кроз све мене и обрте дугог живота, двоје зајемчено и осигурано: дуга патња и сигурна победа.
* * *
— Људи се не рађају зато да би живели дуго, били задовољни или чак срећни...
— Па онда зашто?
— Не знам ни ја, али свакако најмање зато.
__

Иво Андрић, „Знакови поред пута”