Богородица није умрла, него је уснула ...

Успомена на праведнике обично се празнује на дан њихове земаљске смрти. Пресвета Богородица није изузетак, па можемо сматрати да је Велика Госпојина Њен главни празник. И с разлогом је речено: Није умрла, него је заспала. Шта то значи?
Поента је да је Њен одлазак био привремен и краткотрајан – као сан, после којег долази буђење.
Смрт је директна последица греха, тачније, грешности. „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише.“ (Рим. 5:12). Овај човек се звао Адам, што у преводу значи „човек“. Донекле, можемо рећи да грех улази у свет сваког човека, а његов грех представља смрт. Али, Богородица није имала грех на овом свету, што значи да смрт не може доћи на Њу. Међутим, пошто је човек од почетка историје постао рањив на смрт, Она, иако најпоштенији Херувим и најславнији Серафим, није могла да је избегне. Испоставило се да је смрт, такорећи, „угушена“ Њеном праведношћу. То је постало могуће након победе над смрћу – Христос је први уништио њене окове и од тада је поткопана свемоћ кварења. Пропадање је привремено, до општег васкрсења. 
Тело Богородице не може да се распадне, јер ни Њена душа није оштећена, а душа и тело су повезани (њихово раздвајање се назива смрћу).
Западно учење о телесном вазнесењу Богородице, прихваћено у Католичкој цркви као доктринарна истина, треба разјашњење. Богородица је умрла, одвајање душе од тела било је природно: Њено тело је заспало, али је душа била узнесена на небо - и, такорећи, привукла је себи, јер јој није било место на земљи. 
То је симболично изражено на празничној икони, где Христос држи њену душу, повијену као невино дете. Дакле, Он узима Мајку Себи.
Зато апостоли, како сведочи Свето Предање, отворивши Њен гроб, не налазе никога и ништа. Месо, кожна одећа дата Адаму после пада, отишла је на небо.
Управо о томе се пева у тропару празника: „Живот је родила, Мајка живота“. Уведена у вечни Живот, Она постаје део Њега, и као Савршена Мајка Савршеног Бога, Она свакога грли Својом бригом. Зато Она својим молитвама не напушта свет и зато Њене молитве нису само јаке – оне су спасоносне, као што је спасоносни и сам живот.
Живот се увек опире смрти и увек побеђује - то се дешава на свим нивоима постојања, од бактерија до Небеских сила које се боре против мрачних сила.
Да се ​​догодило другачије, универзум би већ био један непрекидни гроб. Живот никада не спава, ни на секунд.
Богородица је оличење живота. Она не затвара очи у борби са смрћу за наше душе.

Монахиња Јелисавета (Сенчукова)

pravmir.ru