Покајање је чин љубави а не кривице

Не постоје савршени људи на земљи по којој ходате и на којој живите.

Не постоје савршена друштва и односи.

Никада није било савршених родитеља. Ниси ни ти.

Никада није било савршене деце. Нису ни твојa.

Деца не траже наше савршенство, већ нашу истину.

Оно што нас спасава није савршенство, већ наша аутентичност.

На Христовом језику, аутентичност значи понизност.

Примери овога су цариник, проститутка и разбојник.

Згужвани људи, упрљане одеће душе.

Понизност значи имати егзистенцијалну храброст и признати свој недостатак.

Рећи: „Лоше сам поступио...“, „Знам шта је добро, а радим погрешно…“, „Ствари које мрзим, радим...“ и окренем сав свој бол у молитву, однос са Богом.

Научите да се извињавате Богу, себи, својој деци, животињама, чак и цвету који сте згазили.

Не зато што имате кривицу и анксиозност, већ зато што волите и осећате.

Покајање није кривица него љубав према Ономе кога губим а толико ми недостаје.

Желим Га назад, желим да му се вратим у наручје.

Недостатак Бога ме леди и убија.

Његов загрљај ми даје живот.

Покајање је чин љубави а не кривице.

Кривица не мирише на Бога, кривица је пуна наших „ја“.

о. Хараламбос Пападопулос

 facebook.com/p.libyos