Достојно је и праведно Тебе певати...

"Достојно је и праведно Тебе певати... 
на сваком месту владавине Твоје..."
Увек. У свим приликама. У свим радостима, или несрећама; где год Ти владаш (Господе), како год Ти владаш. 
Када допустимо да Он буде Владар и Господ нашег живота, онда вреди и можемо песмама да Га славимо. Када чинимо вољу Његову; 
када тражимо да Он чини шта хоће; 
када добровољно допуштамо да заиста влада у нашем животу; 
онда можемо достојно да Му благодаримо. 
Тада из самог нашег живота излази, израња једно истинско славословље; читав наш живот постаје једно славословље. 
"Ти си нас из небића привео у биће. Пошто смо пали, све си чинио док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће."
Непостојеће бива ипостазирано. 
Створено се узводи на небо. 
Од данас верни литургијски примају Будуће Царство. 
"За све то ми благодаримо Теби, 
Богу Оцу и Твом јединородном Сину и Духу Твоме Светоме."
Благодаримо Ти за све што знамо и што не знамо. 
Свесно Ти благодаримо за све што не знамо, јер сами не познајемо истински оно што нам је знано. 
Не распознајемо оно што је за нас видљиво, нити разумемо оно што је у творевини. Постајемо свесни само једног: да нас је Неко привео из небића у биће. 
Ми нисмо успели, него смо се спотакли и пали. 
Он, Добротвор, није нас оставио у паду, већ нас је узвео на небо и "казнио нас“ изобиљем Свог Божанског доброчинства. 
За нас је, дакле, једно сигурно; да, пре но што смо постали и пали, пре но што смо узнесени на небо, Неко, ко је Љубав беспочетна и неиспитива, уређује све, и на невидљив, неизрецив и несхватљив начин чини "све у свему", мноштвом милости Своје. 
Ово несхватљиво човекољубље Његово рађа у нама безгранично поверење. 
Њиме упознајемо непознато, видимо невидљиво и схватамо оно што је изнад сваког схватања.

aрхимандрит Василије Ивиронски