Ти си упалио светло. Ако други изабере таму, то је његов терет.

Понекад у животу брате мој, једноставно постанеш исцрпљен. Не од труда и борбе коју улажеш за другу особу, већ од оне дубоке самоће која се рађа када видиш да те друга особа не разуме. Када си приморан да стално објашњаваш очигледно. Кад ти речи падaју тешко као камен. И ти се умориш... Не зато што не желиш да даш, већ зато што осећаш да давање постаје монолог.

Дајеш. Подржаваш. Покажеш му пут, држиш га за руку у тешким сатима, дајеш му комаде своје душе. И кад стане на ноге, уместо да се поклони у понизности и захвалности, он се подиже. Заборавља. И не само да заборавља, него се и руга, много пута, срцу које га је волело.

To боли. А истина је да се понекад клечи због бола. Али запамти: ниси ти то урадио да би те он разумео. Ниси то урадио да би добио захвалност. Урадио си то јер твоје срце воли. Јер те је Бог таквог створио.

А ако неко не види, то није твоја одговорност. Упалио си светло. Ако други изабере таму, то је његов терет. Остани скроман. Остани тих. Бог гледа. Бог разуме. И то је довољно.

Јер је Он први искусио ово: Он је дао свој живот за нас а ми, много пута, уместо да Му захвалимо, окрећемо му леђа. Али Он наставља да нас воли.

Настави и ти. И си љубав. А остало препусти Божијој Руци.

 о. Ливиос