Потреба за прихватањем

Многи од нас проводе читав свој живот покушавајући да задобију прихватање других. И шта све не чинимо да бисмо се осећали прихваћеним од других. Али верујте ми, ако не волите себе, када вам сви говоре -"волим те", чућете -"ти то не заслужујеш". Иако су сви уз вас, осећаћете се усамљено.

Живимо туђи живот својим телом и својом душом, али то нисмо ми.

Али, кад би само знали колико смо важни Богу, да нас Он није случајно створио ни из чега, да родитељи који су нас родили, место где смо одрасли нису били случајни. Кад бисмо могли доживети бескрајну љубав Христову према нама, Који нам не суди, већ нас спасава, грли, занемарујући наше грешке и грехове, како бисмо се онда осећали? Да ли бисмо тада инсистирали на томе да молимо за поглед, подигнути палац и прихватање из света који све напллаћује и захтева назад? Који поништава и разочарава оне који су погрешили? Који тугује и доводи до пропасти и очајања оне који то нису могли да поднесу и пали су?

Бог у псалмима каже: „Иако су ме отац и мајка напустили, Господ ће се побринути за мене“ (Псалам 27:10). Кажемо да верујемо у Христа, али да ли ми схватамо да Он верује у нас? Да ли смо схватили да је сам Бог умро за нас? Како се ми осећамо ништавним када је сам Христос веровао да је вредно жртвовати се за нас? Хоћемо ли то порећи? Наравно да не, јер ми као људи заиста можемо бити слаби и немати ништа, али све имамо кад имамо Христа. И треба да знате да не морате да побеђујете или да Му нешто доказујете, јер сте заувек његови. И то се не мења без обзира на све. Ви му заувек припадате.

о. Хараламбос Пападопулос