Зашто је сваки хришћанин мисионар

Христос је позивао да проповеда сваки човек, а не само свештеници. Разматрамо зашто је „проповедање животом“ важније од речи и зашто благовест није потребна само онима који проповедају, већ и самом хришћанину који проповеда.
Проповедај јер си хришћанин
Образ свештеника који проповеда већ је постао уобичајен. Али да ли само он има право да људима преноси хришћанску поруку? Често смо ову мисију делегирали, сматрајући је професионалним задатком, а не личним призивом. Заборавили смо да је Христос позивао сваког хришћанина да проповеда!
У Еванђељу, прича о „благоразумном домоправитељу“ поручује: „Проповедај, јер си хришћанин!“ Данас се често мисли да је проповедање искључиво прерогатива духовенства, али тако није било у раним временима.
У апостолским данима, мирјани су могли слободно проповедати, уз услов да су примили основна учења од ученика Христових. Пример је Аполос у Ефесу, кога су апостоли Акилла и Прискила наставили у вери и учинили својим помоћником.
Током историје Цркве, мирјани-проповедници (дидаскали) деловали су све до 231. године, када је Александријска Црква забранила мирјанима благовести у црквеним сабрањима због борбе против јереси Оригена. Тај забран је био временски и ситуативан, усмерен на заштиту од лажних учења, а не против мисионерског служења мирјана уопште.
„Благоразумни домоправитељ“
Шта нам Христос говори данас?
„Ко је верни и благоразумни домоправитељ, кога господар постави над слугама својим да им у своје време дели хлеб?“ (Лк. 12:42-43)
Црквени оци ту фигуру тумаче као сваког хришћанина. „Хлеб“ који делимо је знање о Христу, пунота наше вере.
Апостоли сами нису били свештеници у модерном смислу, већ мирјани које је Господ послао да проповедају. То не умањује посебан статус свештеника, али показује да је благовест позив за све.
Велико Христово поручење („Идите и учите све народе…“, Мт. 28:19) односи се на целу Цркву, а апостол Петар каже: „Будите спремни да сваком одговарате са кротошћу и поштовањем“ (1 Пт. 3:15). Тај „одговор“ је лична проповед сваког хришћанина.
Два начина проповедања: речју и животом
1. Проповедање животом: „Створи у себи мирни дух…“
Ово је најснажнији и најдоступнији начин проповедања. Свети Серафим Саровски каже:
„Створи у себи мирни дух, и тада ће се хиљаде око тебе спасити.“
Када човек живи по Јеванђељу, он сам постаје Јеванђеље. Људи се више привлаче светлом живота него речима. Жена-хришћанка може „без речи“ спасити свог мужа – пример чистог, богобојажљивог живота (1 Кор. 7:16).
2. Проповедање речју: „Одговор са кротошћу“
Ко је призван за реч, треба говорити! То могу бити тихе речи утехе колеги или разумно објашњење вере пријатељу.
Православно проповедање је дијалог, а не монолог. Оно поштује слободу другог, док протестантски приступ понекад више настоји доказати него волети.
Зашто је проповедање потребно и проповеднику
Многи се боје осуде, исмевања или сопствене грешности. Али проповедање је важно и за самог проповедника.
Прича: проповедник наставља да проповеда чак и када нико не слуша. Када га питали зашто, одговорио је:
„У почетку сам се надао да ћу их променити, а сада проповедам да се ја сам не бих променио.“
Проповедање помаже човеку да упореди свој живот са хришћанским идеалом и остане верен Богу.
„Домоправитељ“ добија награду не за чување вере, већ за њено делегирање другима. Вера је „Хлеб“ који треба делити.

СПЖ