Бог нам неће опростити равнодушност према ближњем

Слушајте. Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт.

Највећа и најважнија човекова дужност је да свом својом снагом љуби Бога, а затим свога ближњег, сваког свога ближњег, а највише свог непријатеља. То су најважније заповести. Ако волимо Бога, колико треба, држаћемо се и осталих Његових заповести. Али ми не волимо Бога колико треба, нити своје ближње. Ко се данас занима за другога? Нико. Све за себе, а ништа за другога и због тога ћемо одговарати. Зато што нам Бог, Који је сав љубав, неће опростити ту нашу равнодушност према ближњему.

Предобри Бог, као наш брижни Отац, штедро нас дарива Својим добрима како бисмо их делили са онима којима су потребна, али ми задржавамо све за себе. То нам Бог неће опростити: одговараћемо због своје безосећајности и окорелог срца.

Често од Бога тражимо сад ово, сад оно, а он нам не одговара на наше молбе. Да би нам Бог одговорио на нашу молбу и да би нам дао што год од Њега затражимо, треба пре свега да поседујемо смирење, које ми немамо. Сви ми, и млади и стари поседујемо велики егоизам и не допуштамо да нам се било на шта укаже, не допуштамо никакве примедбе. Ми све знамо, ми смо сви мудри. Када нама влада егоизам, због најмањег разлога рађа се велика свађа. Отварамо врата сатани, он улази у породицу и разара је. Што год у том тренутку видите и чујете, не обраћајте пажњу, јер то не помаже, само разгара ватру. Само будите трпељиви, молите се и тек када се онај други умири, биће разумевања. Рибар не излази у риболов по невремену, него чека да се море умири. Велико смирење је простодушност.

старац Пајсије

Епархија далматинска