Моћ, коjу нам даjе Христос

Често се осећамо потиштеним и тада разумемо Христове речи: «Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити» (Мт. 11: 28). Млади то не могу осетити у пуној мери, јер они нису толико оптерећени, али зрели људи, који су прошли кроз мноштво опасности, жалости, тешкоћа, несрећа и слабости, врло добро схватају о чему се ради. После свега тога, после толико година које оптерећују, човек само хоће да се одмори, да збаци свој терет, да се ослободи од њега.
Једини ко нам може пружити то олакшање је Христос. Нико други то не може. Све остало што покушавамо, све је то од човека. Да, то нам може помоћи у одређеној мери, на пример можемо отићи на путовање, посетити доброг пријатеља, или на неко друго пријатно место. То нам помаже и даје нам спокоја, али нема ту дубинског значаја. Само Христос може нашој души подарити истински мир, јер Он је «покој душе наше».
Тако се и молимо на литургији: «сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо». Предајмо Христу сву тежину свог «ја», предајмо Му све своје бриге, страхове, жалости, сав свој бол и ропот и предајмо себе Христу Богу.
У томе је велика тајна. Ако то не разумемо, нећемо моћи да издржимо сав терет који носимо у себи и клонућемо од умора. И, колико је мени познато, савремена психологија нас учи да разоткријемо све што нас мучи, да спознамо своје душевне ране. Морамо да поделимо свој терет са неким, да избацимо то из себе, да не будемо затворени за читав свет, али најбоље што можемо да урадимо је да научимо да положимо све што нас оптерећује на руке Божије, уз помоћ молитве и исповести. Све то треба да признамо и кажемо Богу, а не да држимо у себи.

 Човек мора да научи да пази да његов ум не буде у бесконачном хаосу, да не буде нереда који нам штети. Наш ум нам може створити пуно проблема, ако то допустимо. Стога се морамо обратити Богу кроз молитву, исповест, скрушеност. Том приликом, морамо оставити иза себе све што нас обузима у руке Божије. Тада ће наша душа бити мирна и спокојна.

Христос је дошао на овај свет да нас утеши, а не да нас збуни и оптерети недоумицама. Он зна колико нам је тешко и колико смо потиштени и зато је дошао да нам да спокој и одмор. То је велика моћ, а Црква њоме располаже. 

 Нашу наду и веру усмеравамо ка Христу. Он је наш одмор. Без Њега, нико нам не може помоћи да одахнемо. На крају се испостави да нас највише тишти, оно што мислимо да нам пружа одмор. На пример, човек верује да ће му богатство помоћи да се осећа добро. Али богатство је немилосрдни и беспоштедни тиранин, у њему нема никакве радости. Оно је бреме, које увек прати човека, попут сенке.

Неко може да верује да ће му светска слава пружити олакшање. Али не, остаје исти умор, који нас враћа на старо. Можемо се ослободити од бремена само уз Бога, јер слобода се налази искључиво у истини која побеђује смрт. Све остало је осуђено на пропаст и управо због тога нас умара и притиска. Мучи нас неизвесност, која се крије иза сваке људске творевине.

Шта нам може помоћи? Можда здравље? Какво здравље, кад ни сами не знамо шта нам се може десити у следећем тренутку? У данашње време нас мучи много болести, много тога нас вреба. Поред толиких опасности, тешкоћа, искушења и страхова, шта ту може бити извесно? Извесност је лажно осећање, које живи у нама и храни се нашим световним тежњама.

У Јеванђељу је написано да ће у последње дане на Земљи царовати страх, а данас је главни страх несигурност, маловерност и она се свуда исказује. Ако некоме испричате да вас мучи нека болест, он ће вам одмах саветовати да куцнете о дрво. Можете куцати по чему год хоћете: по дрву, по дасци, по гвожђу, по зиду, али кад дође тренутак да куцнете на врата сопствене болести, то неће бити лако. Куцање не спасава.

Скривамо се од стварности, она нас ужасава. Све нас узнемирава и то суштински, а Христос је Тихи Свет. Он је Божији Свет који нас просвећује и смирује кроз предукус вечног Царства Божијег. Када човек осећа присуство вечног Царства, ништа не може да га уплаши, ништа не може да наруши његов мир. Он се не боји чак ни смрти, јер за Божијег човека оно има сасвим друго значење.

Ми јесмо људи, и наравно да оно што је људско живи у нама, али као што каже свети апостол Павле, имамо наду у Христа. Једна је ствар, мучити се без наде, а сасвим друга имати наду у Христа. То је моћна основа, на којој стојимо и коју је тешко поколебати. Та основа је Христос наш Спаситељ коме се обраћамо, јер Га осећамо као свог. «Мој Христос», говорили су свети оци. Христос Спаситељ целог света, води нас ка Богу. Када је постао Човек, довео је цео свет Богу Оцу.

Ако верујемо у Бога, у Христа, бићемо непоколебљиви. Нећемо се померити ни макац под ударима искушења, маловерја, потешкоћа и тешких времена. Бог допушта да се чак и свеци могу наћи у потешкоћама. Бивају јако тешке ситуације када нам на први поглед изгледа као да нас је Бог напустио, када осећамо да смо сами. Тада једно зло прати друго и као да се све руши, а нигде Бога на видику. Не осећамо Га, као да нас је одбацио. Али нам и тада остаје чврсто убеђење да је Он ту.

Сетимо се речи старца Јосифа Исихаста кога су мучиле такве помисли: «Добро, прихватам све што кажеш. То што ти говориш може бити подкрепљено разним логичким аргументима и доказима. Али где је ту Бог?» Заиста, где је Бог? Зар мислите да би нас он оставио у таквој ситуацији? Бог нас никад не напушта. И ако ми страдамо од животних искушења, Бог је увек ту уз нас.

После, када тај тужни период прође, схватићемо да је то био део нашег живота када нам је Христос био најближи и да је то било духовно најплодотворније раздобље. Међу јадом и тугом била је скривена Божија благодат, а не међу радостима.

Нису радости лоше и тада можемо захваљивати Богу. Али ко је тај, који усред радости неће узвикнути «слава Богу»? Али да ли смо у стању да усред потешкоћа кажемо «слава Богу, све иде лоше»? Или «слава Богу што болујем, слава Богу што умирем, слава Богу што се све око мене руши, али без обзира на све слава Богу»? Као некада Јован Златоусти, који је цео живот славио Бога и на крају последњим дахом изрекао: «Слава Богу за све!».

Велико је дело славити Бога за све: и за радост и тугу, и за успехе и неуспехе, и када све иде од руке и када је тешко. Али највећи је подвиг славити Бога у тренуцима жалости и туге. Жалост нас чини зрелијим. Када све лако иде заборављамо Бога, своје ближње, своју браћу и све људе који око нас страдају... 

митрополит Атанасије лимасолски