„Извините што ме ти ваши проблеми не интересују"

Прича нам недавно један искрен свештеник... 
Ми се окупили и гњавимо га својим 'ужасним и огромним' проблемима. 
Каже он: 
"Знате, код мене долази мајка дјетета са посебним потребама... 
Долази и мајка дјетета које је болесно и тешко да ће му бити лијека... 
Долази и мајка која је своје дијете сахранила... сад, недавно! 
Долазе и људи који имају карцином... 
Далазе родитељи наркомана и коцкара који су их у црно завили својим дуговима...
Долази... пуно људи са великим проблемима... 
Тако да... не замјерите ми... али то што ви зовете проблемима мене стварно не дотиче. Благодаран сам Богу до неба што су вам то највећи проблеми и што немате већих! 
Чуj, мало се свађате са ближњима, немате баш све што желите у животу, мало неки немирчић, мало вам неко нешто ружно рекао, мало нешто није по вашој вољи... а ви у хаосу. Бромазепаме пијете кад вам нестане струја на сат времена, због квара на ауту на хитној завршавате, касни вам мајстор за кухињу ви шизофрени, неко од родбине вам рекао нешто ружно, ви више немате воље за животом... 
Извините али ни ја немам решење за те ваше 'нерешиве' проблеме!" 
Рече прота и позва нас опет да му насамо кажемо ко има неки проблем. 
Ми... се... у миру разиђосмо!
НИСУ НАШИ ПРОБЛЕМИ ВЕЛИКИ НЕГО СМО МИ ПРЕВИШЕ СЛАБИ! 
Знамо ли да су људи били у логору, мјесецима злостављани, послије тога наставили живот, стварали, рађали, радовали се... 
А Ми? 
Ако није све апсолутно савршено до најмање ситнице... не знамо да функционишемо! 
Може се тако живјети... једно 10-15 година, послије нема лијека! 
Мислим да је вријеме да се пали црвени аларм и да се што прије враћамо у нормалу. 
Покидасмо се због неважних ситница!

Отац Бојан Крстановић