Снага Цркве

Снага Цркве не огледа се у безобзирним и бесмисленим делима у овим тешким и непредвидивим временима кроз које човечанство пролази услед невидљивог вируса корона. Неки верују да сe налазе ван сваке опасности и да њихови ризични поступци не могу да угрозе животе оних који се окупљају на богослужбеним местима.

Христос није подлегао другом искушењу да испољи Своју снагу тако што ће се бацити са највише тачке Соломоновог храма; уместо тога, Он је на овај изазов одговорио речима: „Не кушај Господа, Бога свога“.

Снага Цркве се огледа у њеним верницима који из појачаног осећаја одговорности за опште добро заједнице неће присуствовати богослужењима у овим кризним временима, него ће остати код својих кућа у молитви.

Постоји ли лепша слика од оне када се цела породица окупи код куће и на коленима се моли за спасење целог света?

Снага Цркве се огледа у мноштву ,,кућних цркава“ које су деловале у свакој парохији. Штавише, огледа се и у мноштву хришћана који следе Христову заповест „уђи у клијет своју, и затворивши врата своја помоли се Оцу своме који је у тајности“ (Мт. 6, 6) и у бројности оних који настављају монашку традицију молитве ,,у њиховим ћелијама“. У овом тренутку врло је корисно сетити се снаге „молитве у кући“ „Марије, матере Јована, званога Марко“ (Дап. 12,12), у Јерусалиму, путем које је апостол Петар за време тамновања ослобођен од ланаца.

Снага Цркве се надаље огледа у чежњи њених верника за светим причешћем, нарочито у време Великог поста; штавише, она се такође огледа не само у учешћу у Светим тајнама, него и у љубави верника према друштву, када због ње морају стрпљиво да истрају лишени учешћа у Светим тајнама.Подсетимо се да су у стара времена монаси напуштали своје обитељи, на почетку Великог поста и повлачили се дубоко у пустињу, како би се молили у самоћи. Након четрдесет дана, на Лазареву суботу враћали су се у своје манастире, да би се на Цвети  причестили, нестрпљиво жудећи да прославе заједно са осталим монасима Свету недељу и Свету Пасху. Колико је заиста монаха задобило светост, иако су били лишени светог причешћа? И колико је сестара лишено редовног примања Светих дарова – чак и данас –  услед одсуства свештенослужитеља у њиховим манастирима?

Снага Цркве се такође огледа у жаркој жељи њених чланова да добровољно помажу својим ближњима. У сличним немирним временима, Црква је увек са својим свештенством, ђаконима и верницима била прва да пружи хуманитарну и човекољубиву помоћ онима којима је то било потребно.

Следећи пример, који потиче из живота ране Цркве, може се користити као водич за данашње хришћане.  Од избијања смртоносне куге, у Александрији је у IV веку страдало на хиљаде људи. Стравичне сцене шириле су се градом. Уплашени људи су у очају напуштали своје породице, тражећи уточиште на планинским врховима и у пустињи, покушавајући да спасу себе. Међутим, у тим стравичним тренуцима, према списима црквеног историчара, догодило се чудо. ,,Анђели” су се појавили у граду. Хришћани у Александрији понашали су се попут анђела, негујући болесне, без обзира на непосредну опасност по властито здравље. А онда су многи болесни оздравили, али су и многи хришћани страдали од куге. Ово је сведочанство о снази Цркве, односно њеној спремности на жртву како би помогла другима и свету. Оваква пројава снаге саставни је део православног етоса. То је традиција коју смо наследили од древне Цркве и наших византијских предака; Црква која спроводи значајне човекољубиве социјалне делатности.

И данас се народ у Цркви мора трудити да постане пример који би други могли да следе. Неки људи се не придржавају владиних мера које имају за циљ да нас заштите од опасности и стално присутног корона вируса. Они су одлучили да се понашају на погрешан начин који угрожава здравље других људи, јер верују да је скраћено радно време довољно добар разлог да тумарају улицама, проводе време у парковима или се окупљају покрај обале. Хришћани, међутим, морају да се воде добрим примером, односно да остану код куће и да се моле скрушеним срцем за цео свет. То је жива снага Цркве.

Христос Васкрсе!

publicorthodoxy.org