Ко си ти?

Знам твоје име и знам твоју породицу, али тебе не познајем. Уплашио ме је позив који сам због тебе примио: “Оче, тај и тај се упокојио и породица жели да зна када ће моћи да буде сахрана.”
 Шта је требало да одговорим? У овој парохији служим довољно дуго да сам срео и упознао свакога ко је имао макар и најмању везу са нашом црквом. Тебе никада нисам видео. Никада нисмо разговарали. Никада те нисам запазио на службама, венчању, крштењу или сахрани. Где си био?
 Да ли си био верујући? Ако јеси, са сигурношћу тврдим да се тако ниси понашао. Од оних који себе називају хришћанима одувек постоје јасна очекивања. Хришћани се исповедају и прочешћују бар једном годишње. Ти ниси. Хришћани помажу цркву, посвећују јој своје време, помажу прилозима и дарују своје таланте. Ти ниси. Хришћани редовно присуствују богослужењима. Kолико је мени познато, а и свима са којима сам разговарао, ниси отворио врата храма годинама.
 Из онога што сам чуо, био си веома успешан у послу којим си се бавио. Очигледно си много времена посветио каријери, радећи и зарађујући. По кући у којој живиш могу да закључим да си материјално био обезбеђен. Али, чак ме и то збуњује. Наша парохија води евиденцију о свима који су цркви донирали и најмању своту новца; твоје име никада, нигде није било забележено. Трошио си новац на политику и странке. Имао си довољно новца за храну. Имао си новац за одморе, викендицу, концерте и ресторане. И сада, када си мртав за цркву, исту цркву коју ниси посећивао и помогао када си могао, та иста црква треба да те сахрани. “Али, он је крштен у цркви,” рекоше ми. Понекад ми се чини да су припадници секти у праву. Можда би и ми требали да сачекамо да људи уђу у разумне године, па да свесно прихвате кршење са свим одговорностима које оно носи. Чињеница да си крштен у цркви само наглашава болну истину да је неко затајио – или твоја породица, или наша парохија, или ти сам, у твом хришћанском васпитању и развоју. Да ниси био крштен, имао би (и твоји родитељи и кумови) изговор за такво понашање.
 У оваквим ситуацијама једноставно желим да побегнем на одмор, па да свештенику који ме мења оставим да договори сахрану. Пошто не познаје твоју ситуацију, бар га савест неће разобличавати. Да ли си веровао у Бога или си му се ругао? Да ли си се с поштовањем односио према цркви и њеном учењу, или си активно подржавао друштвена и морална учења (као на пр. чедоморство – абортус), у основи анти-хришћанска. Не знајући ове ствари, не знам да  ли је исправно да те сахраним. Хришћанско опело је за хришћане. Да ли си био хришћанин? Црква увек добро претпоставља, али своје претпоставке увек базира на нечему – на Истини. У твом случају, све је испразно.
 Шта да одговорим твојој породици? Уцвељени су, сломљеног срца. Свако од нас разуме да је смрт ту, иза угла, да слабо срце, пијани возач или било који други узрок могу угасити живот чак и када се осећамо младима и здравима, када мислимо да све “конце судбине” држимо у својим рукама. Твоја изненадна смрт, без прилике да кажеш најближима “збогом, волим вас”, потпуно их је дотукла. Надам се да иза себе ниси оставио нерешене сукобе, јер у таквим случајевима они који остају, остају повређени, а понекад такве ране никада не зацеле.
 Једина ствар коју засигурно знам је да имаш неколико побожних рођака, људи који истински љубе Бога и служе му на најбољи могући начин. За разлику од те мале групе побожних, велики број твојих рођака и пријатеља неће се много узнемирити ако те не сахраним. (Уствари, мислим да ће бити срећнији, јер ће погребна служба много брже обавити чин сахране, а након тога ће уследити прича како се свештеник понео нефер, или је био престрог, приче којима ће покушати да оправдају своја уверења да не треба да имају ништа са црквом. И тако, све док им не буде било потребно раскошно венчање или крштење или сахрана). Због твојих побожних рођака најпре размишљам шта је најбоље да учиним.
 Изрека вели: Бог има децу, али не и унуке. Небитно је да ли наши родитељи или стрине или тетке живе светим животом, или свештеници, или епископи, битно је шта ми чинимо с временом, талантима и материјалним богатством које нам је Бог дао, а којим или отварамо или заувек затварамо врата раја. Ако ми сами не желимо да будемо спасени, ни Бог нас неће присиљавати на спасење.
 На крају, видиш, не осећам се пријатно да било тебе, или себе, или цркву учиним лицемером. Господ је проповедао о љубави, али проповедао је и о истини и о одговорностима. Примао је навећег грешника када би се покајао, али је осуђивао сваког лицемера. Дакле, видиш, мој проблем није у томе што си био грешник. И ја сам један од њих. Мој проблем је, што си, током целог свог живота, бирао да немаш ништа са Црквом. Црквена сахрана би те учинила лицемером. Ако одлучим да те сахраним само да не бих “правио сцене” у парохији, онда бих и ја био лицемер. А ако лицемерни свештеник сахрани лицемерног парохијанина, и сама црква Христова постаје лицемерна, зар не? 
 Али црква је пуна лицемерних људи, могао би одговорити. У праву си. И  опет, ја сам један од таквих. Радије бих се бавио искреним агностиком него номиналним верником. Сама чињеница да је неко спреман да Богу да оно што му припада, чак и у сумњи, да плаћа своју парохијску чланарину, да буде макар мало наклоњен Цркви, да се бар повремено појави на верским и друштвеним скуповима, може превагнути тас. Научени смо да, ако само једним кораком кренемо ка Богу, Он ће нам трчећи кренути у сусрет (можда си чуо за причу о блудном сину). У овом моменту заиста бих желео да знам о твом, и најмањем, свесном кораку, којим си кренуо Богу у сусрет, као одрастао човек. Немам баш много среће. 
 Тако да не знам шта да чиним. Не знам да ли би твоја хришћанска сахрана била Богу на славу или би била компромис. Знамо да сахрана апсолутно нема ништа са тим да ли неко одлази у рај или не. Многи светитељи никада нису имали хришћанску сахрану,али су у рају. Остали, који су били сахрањени уз помпу и церемоније, а који су имали смртне, непокајане грехе, нису имали много помоћи од такве сахране, јер покајање и опроштај су једна од неколико ствари којима можемо да помогнемо себи. У свакој другој сфери постављена су различита очекивања од живота – ако нисам у војсци, а питам за војну сахрану, официр у локалној војној бази не само да би ме одбио, већ би помислио да сам луд. Али црква, претпостављамо, треба да буде другачија.
 Зато, опрости ми.  Да сам мудрији и саосећајнији и светији, знао бих шта да чиним, шта да кажем. Али, не знам. Да ли ћу служити опело? Не знам ни то. Једино што са сигурношћу знам је да се у овом моменту надам и молим свих срцем да твоја тренутна дилема буде мање трауматична од моје. Али...сумњам у то. 

manastir-lepavina.org