Да нам је Бог заповедио било шта што је претешко ил немогуће за нас, могли бисмо да покушамо да се (за свој духовни немар) оправдамо тиме да је Његова заповест претешка. Али, ако је оно што нам Он заповеда - веома лако, како онда да се оправдамо за свој немар?
Кажеш да ниси у стању да постиш или да сачуваш девственост? Наравно да јеси, само када би то хтео, а живи доказ да је то могуће, доказ који нас обличи, јесу они који то испуњавају. Међутим, Бог није применио на нас сву Своју строгост, и није то дао као обавезујућу заповест, већ је то препустио слободној вољи људској. Човек може да буде целомудрен и у браку. Човек и те како може да се уздржава од пијанства.
Кажеш да ниси у стању да раздаш све своје имање (сиромасима)? Јеси, у стању си, како то показује пример оних који су то већ учинили. Али, Бог ни то није дао као обавезујућу заповест, већ је заповедио да се не краде оно што је туђе и да се од свога имања (колико се може) даје милостиња онима којима је потребна.
Онај који каже да му није довољна само једна жена, тај вара и обмањује самога себе, у чему га обличе они који чувају целомудреност, а да нису ни ожењени.
Кажеш да ниси у стању да не псујеш, да не можеш да се не кунеш? Напротив, теже је псовати и заклињати се, неголи то не чинити. И какво онда оправдање можемо имати када нећемо да испуњавамо оно што је толико лако и пријатно? Никакво!
свети Јован Златоусти