Еп. браничевски Хризостом (Војиновић): Господе, спаси нас од нас самих

Пре четрдесет и пет година говорио је са овога места наш велики богослов — владика Николај. Поред многих књига које је написао, владика Николај је уочи другог светског рата саставио и једну молитву у којој су биле и речи:

„Гооподе, спаси нас од нас самих!”

Те ми његове речи често падају на памет.

Те су ми речи пале на памет кад сам ту скоро прочитао статистику о рађању и умирању у иашем крају. На овој територији од Смедерева па доле до Параћина и од Параћина горе до Голулца и од Голупца Дунавом до Смедерева једва да има неколико села у којима је годишње више рођених него умрлих. Наша и тимочка епархија у том погледу стоје најгоре од свих осталих. Док се свет у јужној Србији, на Кооову и Метохији множи и полако досељава у наше крајеве, ми староседеоци постепено изумиремо.

Та је „бела куга“ прво била почела код нас тамо негде у Пеку, прешла потом у Стиг и Млаву, а видим да је стигла и овамо у Поморавље. И у овоме је селу прошле године први пут више умрло него што се родило. У Пеку где је то, велим, код нас прво отпочело већ има села где је за годину дана двапут и, чак, трипут више умрло него што се родило.

Кад сам недавно био у Пеку, рекао сам им:

Хајде онда да мзумремо, браћо Срби и сестре Српкиње, па нека ове наше крајеве населе Шиптари и ови људи из југоисточне Србије и са бугарске границе чије жене не убијају толико плод своје утробе као што то чине наше.

Не мори нас ни куга ни колера, него ми моримо сами себе.

Ту су сасвим на месту оне Николајеве речи:

„Господе, спаси нас од нас самих!“

Те ми њсгове речи падају на ум и кад видим како васпитавамо своју децу. Сваког лета се код нас одржавају пријемни испити за богословије. Тим испитима обично присуствујем и ја и тада ми тек пукне пред очима како наши млађи баш ништа о вери не знају. Дође дете да се упише у богословију и — ако
га свештеник не стигне да спреми, него дође онако право од куће — догоди се да не уме честито ни да се прекрсти, не зна ни Оче наш, не зна зашто се празнује Ускрс ни други празници. Не зна како се поздрављамо на Ускрс и на Божић, не зна ништа, као да није из српске куће него као да је Дошло из Африке. У животу није прочитало ниједну верску књигу ни лист, једва да се који пут или ниједанпут причестило, и било у цркви, и чуло реч о Богу, о моралу, о поштењу…

И католици, и протестанти, и нововерци и муслимани, па и наши Војвођани, више полажу на своју веру него ми у Србији. Питајте оне који су имали прилике да буду у Далмацији, Словенији, Хрватској или Војводини и нађу се недељом пред католичком црквом или у Босни петком пред џамијом — каква је то друга слика него код нас! А и ти људи живе у истој држави, у којој и ми и под истим условима као и ми.

Ставите руку на срце па реците: има ли краја у коме се толико псује Бог и Мати Божја, као што је то случај код нас?

Али зато смо ми прваци и рекордери и у другим стварима. Недавно су новине објавиле да смо и ми у нечему први. Један је наш малолетни Пожаревљанин извршио рекордни број крађа од Охрида па све до Загреба — преко 50 крађа.

Па смо рекордери по броју парница. У сваком нашем суду буде и по неколико хиљада парница годишње, а у једном их је прошле године било преко десет хиљада.

Наш је срез први у Југославији још по нечем — по броју извршених убистава у току последњих неколико година. И у другим срезовима догађа се да неко некога убије, али у нашем срезу буде просечно по 45 убистава годишње, што значи скоро по једно сваке недеље.

Убијају се туђини, али се чешће убијају своји. У Хомољу се дотерало дотле да деца убијају родитеље, а овде у Кусатку је мајка убила своју девојчицу и човек свога синчића и бацили их: девојчицу у бару и дечака у бунар, а све за то да би лакше проводили свој грешни живот. Није им децу поморила ни дифтерија, ни шарлах ни туберкулоза, него су их сами усмртили — да пасторак не смета маћехи и пасторка очуху. Зиста, далеко смо дотерали!

И ту су сасвим на свом месту оне Николајеве речи: „Господе, спаси нас од нас самихГ’

Драга браћо и сестре,

Можда ће ми неко замерити што све ово говорим баш овде у Крњеву, у селу где има доста богомољаца, у селу које је дало прилично свештеника и монахиња, где сваке недеље и празника има света у цркви и где се крађе и тужакања дешавају ређе а убиства скоро никако.

Ево зашто о свему томе говорим овде.

Кад сам једном доводио у Пожаревац Владику горњокарловачког, прочитао је на улазу у једно село: Осипаоница. Онда је рекао: „Ово је име символично.
Све се код нас Срба почело да осипа и ниједно нам име тако не приличи као: велика Осипаоница”.

Мислим да је тај мој колега имао право: стварно, много се шта код нас Срба почело да осипа…

Браћо и сестре, ви који сте још остали верни својој вери, својим српским традицијама и обичајима и хришћанском породичном и личном животу, не дајте да се то осипање настави.

Нека оно дође и до вашег прага, али му не дајте да вам оспе кућу, не дајте му да оспе и вашу фамилију.

Преклињем вас и заклињем вас за то пред овом старом црквом и пред овом нашом најстаријом школом и молим се Богу да вам у томе заустављању зла које надире и надолази буде у помоћи кроз све дане живота вашега — Амин.

manastirpodmaine.org