Пуноћа времена

Апостолско божићно штиво најкраће је од свих апостолских читања: свега четири стиха. А у та четири стиха стала је најрадоснија порука роду људском. Ево, да је чујете: „А када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; а ако ли си син, и наследник си Божји кроз Христа“. Може ли нам бити радосније вести и сазнања да нас Бог поново прима у окриље своје? Господ наш Исус Христос, из неисказане славе небеске, прима обличје слуге и силази међу нас, земне људе, створења своја, да нас, крсном жртвом својом, помири с Богом и да нас, као браћу своју, приведе Оцу Свом небеском. Првог нашег претка, праоца нашег, Адама саздао из радости; да подели с неким, сличним себи, сву лепоту творевине Своје. Духну у њега Свој божански дух животни и поста човек душа жива. (1. Мојс. 2, 7) Човека је Господ издвојио и издигао изнад свеукупне творевине Своје једним Својим божанским квалитетом којим се човек разликује од свих створења Божјих: слободном вољом. Преко те божанске клице у себи човек је требало да се усавршава и усличава Творцу своме. Адам, преварен змијином, ђавољом, обманом, пао је на првом испиту и на зло је свој изазов слободе употребио: умјесто с Богом, творцем својим и пријатељем најбољим, он се приволео супарнику Божијем, Сатани и тако затровао клицом смрти себе и природу око себе. Док је био у љубави са Творцем својим, сва је творевина Божја била у љубави с њим; чим се од Бога одметнуо, сва се природа устремила на њега. Господ наш није нас стварао за болест и смрт; праотац наш, Адам, осмртио нас грехом, болешћу и смрћу. Како вели свети отац Јустин Ћелијски, „своје првобитно јединство са Богом Логосом, Творцем својим, род људски је нарушио грехом: грехом одвојио себе од Њега, одбацио себе од Њега, и кренуо ванбожијим, ванлогосним, ванлогичним путевима, који кроз безброј смрти воде у царство смрти, царство чистога демонизма, ђаволизма, у сатанизам. Јер сваки грех је својим главним животним нервом невидљиво везан за срце, за свезло срце свезлог Сатане. Уневши у себе грех, ту разорну богобожну силу, човек је одбегао од Бога, одвојио себе од Бога, и са собом повукао у смрт и поноре сатанизма и сву твар, која је по речи Божјој подвласна њему. Тиме је он сву твар увукао у ропство пропадљивости, у тешке патње и муке, због чега и „сва твар уздише и тужи заједно са нама“ људима у квргама греха и смрти (ср. Рм, 8, 20, 22). Ослободити род људски, а преко њега и сву твар, од робовања греху и смрти, није могао нико од људи, нико од створених бића и твари, већ само Бог Логос – Творац: као Једини Безгрешан и Једини Бесмртан. И тако васпоставити јединство твари са Творцем, јединство рода људског са Богом Логосом, Богом Логиком, и повратити бићу људском божански смисао и божанску вредност постојања и живота. То је чудесни Господ Христос учинио својим оваплоћењем, и васцелим својим богочовечанским домостројем спасења, нарочито Својом свескупоценом крвљу: уништио грех и смрт, и тако Собом ујединио све било на земљи или на небу, и све повратио дивном логосном свејединству“. „Јер Бог завоље свијет да је Сина својега Јединородног дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16) Међу нас силази Господ наш, „то најдивније и најмилије чудо наше планете и свих уопште светова“ и постаје један од нас, „с душом као и ми, у телу као и ми, у јаду и страдању као и ми, и – најзад, у ономе што нас највећма чини различним од Бога – у смрти као и ми. Господ се спустио међу нас, и још ниже него што икаква земаљска љубав изискује; родио се у телу, да с телеснима поживи и нас, телесне, спасе; причестио се чашом страдања свих Својих створења. Није Господ делио ни с ким ту чашу горког причешћа него је сам до дна испио“. (Св. Владика Николај) Створитељ и сведржитељ све твари, узима на себе обличје слуге и рађа се у пећини хладној јер се за њега приличнијег места не нађе. Тек што је очима својим овај свет угледао, створења његова почела су га кињити и прогањати. Сав Његов живот земаљски био је испуњен страдањима. „Својима дође, и своји га не примише.“ (Јн. 1, 11) Сва своја страдања Господ је трпељиво подносио да би своју мисију испунио, род људски с Богом измирио и све, који у Њега вјерују, Богу, Оцу Своме Небеском, привео. „Син Човјечији није дошао да му служе него да служи и даде живот свој у откуп за многе“, (Мт. 20, 28) говорио је Сам апостолима својим. Чусте, Апостол говори о „пуноћи времена“. „Пуноћа времена је настала када је грех у роду људском био достигао све врхунце свог разарачког и смртоносног деловања и претио да род људски потпуно ођаволи и осатани, сатирући у њему све што је божанско и богочежњиво.“ (Св. Отац Јустин П.) У Светом писму наилазимо на још једну пуноћу: пуноћу чаше гнева Господњег. (Откр. 16, 19) Ми живимо између ове две пуноће: пуноће времена и пуноће чаше гнева Господњег. Али да знамо да је огромна и непремостива разлика између ове две пуноће. Када наста пуноћа времена, Господ наш роди се у понижењу, као слуга, да нашем спасењу послужи. „Јер не посла Бог Сина Својега на свијет да суди свијету него да се свијет спасе кроз њега“ (Јн, 3, 17). А када се напуни чаша гнева Господњег, Господ ће доћи у слави и сили, као Судија, да суди живима и мртвима. За људе у „пуноћи времена“ апостол Павле сведочи речима пророка Божјег, да не бијаше ниједног праведног, ниједног који разуме нити онога који тражи Бога. „Сви застранише и заједно неваљали посташе; нема га који чини добро, нема баш ниједнога.“ (Рим. 3, 10-12) Кад се ми окренемо око себе, кад видимо како људи, грешењем својим, безумно и бездушно Бога вређају, треба да нам је јасно да се чаша гнева Господњег убрзано пуни. Колико год да се време ближи своме крају, ми још увек имамо небројено пуно прилика да на своме спасењу порадимо. Зато, пазимо добро како живимо, не као немудри него као мудри, користећи време, јер су дани, видимо, зли. (Еф. 5, 15-16) Примимо и пригрлимо новорођеног Господа, малог Бога, Божића, прихватимо га у своје животе, у своја срца и домове; не грешимо и не вређајмо Га, да би нас Он препознао и прихватио као своје кад, као Судија, у сили и слави, буде дошао да суди живима и мртвима. Протојереј Василије Томић