Свети мученик Потит

У време царовања Антонина, када свуда беше не мало гоњење на хришћане, живљаше у Сардинији неки човек Гилас, који се држао идолопоклоничког безбожја. У њега беше син јединац, тринаестогодишњи дечак, по имену Потит. Умудрен премудрошћу Бога који из уста мале деце чини себи хвалу (Пс. 8, 3; Мт. 21, 16), и просвећен благодаћу Светога Духа, Потит познаде Творца свог и Њему Јединоме приношаше своје молитве и поклоњења, а гнушаше се бездахних идола. Умејући да чита књиге, Потит нађе хришћанска Божанствена Писма и, прочитавши их, испуни се духовне мудрости и разума. Отишавши кришом од оца код хришћана, он прими свето крштење, и клоњаше се гадних жртвоприношења идолских. А отац његов Гилас, видећи сина свог где се клони идола, ожалости се и стаде му веома нежно и благо саветовати да заједно с њим принесе жртву јелинским боговима. На то свети дечак одговори оцу: Оче, ти ми говориш не добре речи, наређујеш ми да принесем жртву демонима. Ако ти мене, сина твог, стварно очински волиш, онда ми саветуј оно што душу спасава, а не што је погубљује. Ја желим да се ти, познавши истину, одвратиш од погане заблуде и станеш служити Јединоме на небесима живећем и све држећем Богу, Творцу свеколике твари. Разљутивши се, отац га затвори у одвојену одају и нареди укућанима да се нико не дрзне дати дечаку хлеба и воде. Притом рече Потиту: