Када не поштујеш своју жену, она може да се разбије као стакло, а да тога ниси ни свестан.
Желећеш нешто, инсистираћеш, викаћеш, проклињаћеш, бићеш погрешно схваћен, биће....
„али ти ми то ниси учинио, и ниси ми дао“.
Али ти ниси разумео да је срце твоје жене сломљено.
А ако је сломљено, чак и ако пукне, тешко га је поправити. Како лепо то каже Апостол!
Одакле су блажени свеци знали ове ствари? Али, ове ствари извиру и теку из светости.
Дакле, жена жели част, јер је нежна и осетљива. Ти, мужу, мораш то да чиниш, јер „сте сунаследници благодати живота“, јер сте обоје заједно примили дар.
Такав живот који ти је Бог дао није само за тебе или само за њу, већ је за обоје.
Ви сте сунаследници, наследићете вечни живот заједно.
И све ово каже, „у непрестаним молитвама вашим“.
Другим речима, ако ти, жена, ниси блага особа и ако ти, мушкарац, не поштујеш своју жену, не поштујеш је, никада нећеш моћи да се молиш. Јер једно тело - „у једном телу су“ - постаје много тела.
Постаје једно рањено тело.
И зато стално имамо сукобе, проблеме, жалбе. Ја се жалим на тебе, ти на мене.
Ја ћу отићи код свог пријатеља да се жалим на своју жену, а ти ћеш отићи код свог пријатеља да се жалиш на свог мужа. Дакле, пошто нећемо имати мир, радост и спокој, нећемо моћи да се молимо и наши животи ће бити пуни беде.
Ако желимо да досегнемо Бога, каже он, морамо размишљати друштвено. Да ли видите да је манастир и у свету? Монашки живот је модел људског друштва.
Ни демократија не може имати ово савршенство, ни царство ни социјализам.
Ниједан систем не достиже савршенство монашког стања.
Јер је то заиста анђеоско друштво, рекао бих патристичко, то јест, какво су живели Оци Цркве.
Па тако је и наше брачно друштво, наши односи у свету су тајанствени.
Старац Емилијан из Симонопетра