Опроштај као обнова душе

Истинско покајање увек прати опроштај ближњем. Немогуће је покајати се и рачунати на Божју милост ако се не опрости онима који су нас увредили. То противречи хришћанском закону љубави. Свети Силуан Атонски је учио: „Ако ти опростиш, значи да ти је Господ опростио; али ако ти не опростиш брату своме, онда твој грех остаје са тобом.“ Сваки мали чин опроштаја и молитве омекшава наша срца, и мало по мало учимо да видимо лик Божји чак и у онима који нам се противе или су нам непријатни. То је пут ка истинској слободи и миру. И док покајање не буде у нашим срцима, неће бити мира на земљи.

Опраштање увреда је ослобођење и обнова душе. То је први корак ка самоусавршавању, који се састоји у непрекидној борби са нашим гресима и страстима. И ако у ову борбу уложимо сву своју душу и вољу, Господ ће нам дати потребно оружје.

Душа се труди и пати у овој борби, баш као и наша савест, воља и тело — и кроз тај труд душа добија снагу од Господа, која затим моћно делује у нама. Без потпуне посвећености овој борби, неће се постићи ни Божја благодат ни милост, без којих нису могући ни победа ни живот.

Црква је пуна грешника. Али то ни на који начин не умањује Њену светост. Црква толерише грешнике и учи их да их води покајању, духовном буђењу и преображају. Само непокајани грешници, истрајавајући у злу, одсецају се од Цркве кроз невидљиви чин Божјег суда.

Господ бесконачно воли људе и спреман је да опрости сваки грех ако се човек искрено покаје. Кључ опроштаја је смирење, љубав према непријатељима и свест о сопственој грешности.

Вера у Христа је увек повезана са љубављу према Њему и према ближњима. Ова љубав уједињује све вернике, јача их и утемељује их у вечности. А вечност, речима Светог Силуана Атонског, „није нешто апстрактно или одвојено постојеће, већ сам Бог у свом бићу“.

митрополит Антоније(Паканич)