Обуцимо се у оружје светлости

Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду (Мт. 6, 19-20). Овим речима се Господ Који нас воли обраћа нама, Својим ученицима, потомцима Адама чијег се изгнања из раја данас сећамо.

Људи су из раја били истерани због сопственог непослушања, може се рећи да је то био њихов избор: нису послушали Бога и лишени су рајског наслеђа. И од тада сви ми, Адамови потомци, ходимо у тами, у долини плача. Шта је живот човека и живот целог човечанства? Трагедија до трагедије. Људи се међусобно убијају као што је Каин убио Авеља, а то су прва деца Адама и Еве. Може се рећи да је живот на земљи започео од убиства, зависти и злобе, и да целокупну историју човечанства чине хаотични ратови, супарништво и борба.

Често се хвалимо овим победама, говоримо о томе како смо постали јаки, о ономе што можемо да учинимо другим људима, али све је то таштина, све је то тама. Ходимо у тами и чинимо дела таме. Ево шта је задесило Адамове потомке после изгнања из раја. Сви смо ми у том смислу злочинци, сви носимо последица овог греха и трагедије живота човечанства.

Али Господ свима жели да се спасу, Он не оставља ове непослушне и самовољне потомке Адама, Он им каже да њихово срце треба да буде с Њим, с божанским на небу, а не с трулежним и оним што умире.

Приближило се Царство Небеско, – говорио је пророк и Претеча Јован (Мт. 3, 1), чији смо спомен славили прекјуче 1), и то је врло симболично: управо пред почетак поста важан је сам лик Јована Претече који позива на спасење. У одломку из апостола за данас се каже: сад смо ближе спасењу него кад смо поверовали. Сад наступа пост и спасење нам постаје ближе. Ноћ је прошла и дан се приближио, стога одбацимо дела таме и обуцимо се у оружје светлости (в. Рим. 12, 11-12). Црква нам је припремила оружје светлости и Господ нам кроз Своја страдања и Својом љубављу даје посебну силу и за општење с Њим и за борбу с ђаволом. То је веома важно време.

Човеку је својствена извесна неозбиљност, а посебно је Русима својствена извесна романтична лењост. Све време нам се чини да ће нам свештеници рећи све што је потребно и да ће нас подсетити. Међутим, хришћанска вера је вера трудбеника, вера људи који се труде и поучавају у својој вери, који проналазе време да сазнају нешто о главном. Зато, да време поста не би прошло узалуд, сад свако од нас ко то још није учинио треба да прочита, да схвати шта ће се дешавати у свим данима недеља Великог поста, који су празници, који су посебни дани у овом периоду да касније, кад пост пролети као стрела, не бисте говорили: како је време брзо пролетело, а не види се никакав резултат. То не сме да се деси! Господ нам не даје узалуд ово време, треба да га чувамо, треба да га употребимо тако да то буде на корист нашој души, треба пажљиво да се односимо према свему што се дешава. И то данас није тешко, сви потребни извори су доступни.

Да би човек сазнао како се зову недеље Великог поста треба да утроши највише петнаест минута. Да прочита: да узме календар и погледа како би свесно приступао ономе за шта нас Црква припрема и шта нам даје, шта нам бесплатно дарује у ове дивне дане. И данас су они који су дошли у Цркву и били пажљиви, чули важне мисли о посту, о томе шта треба да поштујемо и како треба да се трудимо да поступамо.

Као прво, не треба да будемо мрзовољни, да стављамо маску испосничке патње и да свима показујемо да смо велики подвижници, зато што нам је тешко и имамо право да трагичним лицима нервирамо своје ближње. Не, напротив, треба да будемо радосни и пуни благодати Светог Духа како би људи видели шта пост чини с правим хришћанином: како се он испуњава божанском светлошћу, какву радост, какву лакоћу и какву слободу он осећа за време поста!

И не смемо никога да осуђујемо – ни оне који не посте, ни оне који га по нашем мишљењу поштују превише ревносно. Ко си ти да судиш туђем слуги? – каже Свето Писмо (в. Рим. 14, 4).

Свако од нас треба да нађе времена за ово и да се потруди. Зато што је на тасу спасење наше душе, а не просто одредба Цркве или поштовање некаквих гастрономских тананости. Нема другог пута, нема! Све време нам се чини да постоји још нешто осим оних једноставних истина о којима нам Црква говори, а да ове једноставне ствари нису важне. Не! Управо оне су важне. Од тога почиње наше спасење. Зато што је у ствари у Цркви све једноставно: Господ се схватајући наше немоћи с великом љубављу брине за нас, како би свако од нас схватио шта треба да чини и како да се спасава: за то је потребно смирење, смиреноумље, треба да се трудимо да будемо мудри и смирени, да слушамо свештенике који нам се можда не свиђају увек. Али не свиђају нам се ни наши родитељи, ни наша деца, ни наши мужеви, ни наше жене, не свиђају нам се наши учитељи у школи, не свиђају нам се сви они који нас терају да радимо, да учимо, не свиђају нам се ни лекари који се грубо опходе према нама кад разобличавају наше болести... И тек кад прође извесно време схватамо да су управо они рекли и учинили нешто веома важно за нас.

Због тога треба пажљиво и смирено да се односимо према свему што говори Црква и да ову бригу, ову тежину, делимо заједно са свештеницима: да се сами потрудимо и да оно што је могуће сазнамо самостално, па тек после питамо за неке детаље. Често се дешава да људи питају за неке једноставне, елементарне ствари које сами могу да сазнају и свештеници се једноставно умарају. Сви заједно треба да идемо овим путем Великог поста, да помажемо једни другима и да с љубављу једни другима говоримо шта треба. И да заједно, као обновљени и нови људи дочекамо Христово Васкрсење и да се заједно сретнемо у Царству Небеском.

1) Спомен на пророка и Крститеља Јована Црква слави 8. марта. Спомен на Адамово изгнање 2019. године је био 10. марта.