"Које таблете користиш за машину за прање посуђа?
"Које таблете користиш за машину за прање посуђа?
-Бромазепам. Попијем и баш ме брига како је машина опрала посуђе."
Прочитах овај статус на фејсбуку док сам стајао у реду да "покупим нешто набрзину и поједем". Насмијах се. Запитах се.
Сјетих се. Претходно сам био код једног мајстора да договоримо неки посао. Сат времена смо планирали детаље. Удавио сам га. Кад сам већ отишао од њега, сјетих се да му је супруга болесна. Нисам га питао како је она. Пријатељ ми је. Нисам га питао ни како је он. Пријатељ ми је. Знам да му није лако. Разговарали смо и планирали тотално небитне ствари.
Сретох другарицу. Пауза јој је. Ради баш напоран посао. Дошла и она да "покупи нешто да једе". Каже, спрема се олуја а не зна да ли је прозор затворила па жури кући да провјери. Таман јој пауза толико траје.
Сад се питам као човјек који је вјечито у неком хаосу, журби, морању... да ли све то вриједи!?
Мислим да је битније да се та пауза искористи да човјек одмори. Прозор? Нека га. Нека буде шта ће бити. Нека стан мало покисне, ништа страшно. Па и нека се прозор разбије. Лако се надокнади. Здравље не може да се поврати.
Ни здравље ни мир.
Одмори другарице, наручи кафу. Не штеди. Наручи себи уз кафу и сок који волиш. Полако. Пусти. Ако буде тебе биће и стотину зарађених прозора.
Требало је да позовем некога на доручак. Све може да чека. Све! Јер ево, стигао сам данас све да завршим али и то све је опет ништа. Сад ме боле и стомак и глава. Нервозан сам и немам вољу ни за чим. Префорсирала ме та јурњава. Није човјек створен за то.
Сад оно, због чега ме је највише срамота. Исповједам јавно. Молитве сам тако прочитао да се и не сјећам да ли сам се уопште молио. На Бога ни помислио нисам. Нисам имао времена за своју душу због три шарафа за једну полицу.
Одох сад... не код мајстора... него код његове супруге у болницу. Да јој бар мало уљепшам дан. То је ипак данас најважнији посао.
Ово што ми он прави и око чега се кидам мјесец дана је уствари апсолутно неважно. Стварно ми не треба.
Мир и здравље ми требају.
И... баш ме брига како ће машина да опере посуђе, имам ли флеку на мајици, лупка ли ми нешто на ауту, јесу ли једна врата на кухињи отпала... да ли ћу у старости имати шта да једем...
ако уопште дочекам старост, имаћу сигурно!
Отац Бојан Крстановић
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
