Митрополит Агатангел: Гоњење и мучеништво

Јеванђелски одељак (Матеј 2. 13-23) који се чита у недељу после Рождества Христовог, казује да се Анђео Господњи јавио Јосифу у сну и заповиједио му да узме новорођено Дијете и Његову Мајку и да се склони у Египат, јер је Ирод намеравао да потражи Христа како би Га убио.
Најприје треба рећи да „борбени“, односно непријатељски, став према Исусу Христу и Цркви није нова појава. Он је постојао одувијек.
У суштини, православни етос јесте крсни етос. И заиста је немогуће да искључиво силом нашег разума изразимо богатство крсног пута који нам Бог шаље. Та чињеница прогона, која се кроз историју свијета непрестано понавља, поставља пред нас једно питање које често захтијева јасан и недвосмислен одговор: како човјек треба да се односи према прогонима овога свијета?
Одговор на то питање дају Свети и Мученици Цркве.
Револуција савјести
Људи Божији нису стоици нити безосјећајни, нити су, по нужности, добровољни борци. Они су најчешће смирене личности које, умјесто да се побуне у часу искушења, предају себе Христу са безграничним повјерењем. Тада их Исус Христос ослобађа од бола и испуњава радошћу.
Постоји, међутим, и једна друга страна мучеништва. Прогон Светих и хришћана поставља их у прве редове међу онима који постају предмет искоришћавања и угњетавања и чини их солидарнима са свима који страдају. На тај начин хришћанско мучеништво задобија посебан значај у великој историји борбе за људска права, за поштовање личности и за заједницу личности.
Вјера у Исуса Христа до смрти нужно пролази кроз вјеру у личну савјест. Човјек је створен по лику Божијем, има небеске коријене, неизмјерно је већи од свијета и историје, и управо зато остаје непоколебив. Када га убијају, он благосиља своје џелате и обраћа се њиховој савести. Он одбацује насиље да би призвао једину истинску револуцију — револуцију савести. То нам открива и Свети Стефан Првомученик.
Непокоравање у име савести и вјере, у име највише личне слободе, показује да власт налази своје границе у тајни личности. Поука прогона јесте да је Бог слобода човјека. Личност није од овога свијета и управо зато има моћ да га преображава. Присуство Цркве и њено свједочанство ослобађају свијет од судбинске нужности, како би му отворили пут ка силама и плодовима Духа.
Сведочанство вјере данас
То је велика порука оних који бивају прогоњени у име Исуса Христа од „Ирода“ сваке епохе.
Данас, када се такозвани Нови светски поредак, у оквиру епохе глобализације, испољава и као наметљиво-управљачко присуство, свједочанство наше савести задобија огромне размјере. Оно се непосредно тиче наше садашњости и наше будућности, наше човјечности и нашег културног бића, нашег етоса и наше стваралачке снаге, нашег свједочења и нашег присуства — као православних хришћана — у савременом свијету.
Хришћани, одричући се сваке земаљске апсолутне власти, позвани смо да постанемо миротворни људи Христови, Онога Који утемељује слободу личности и чини нас носиоцима пуноће Божије.

Превео: п. Никола Гачевић