Плаши ме реч „херој“

Плаши ме реч „херој“.

Сваки пут када је чујем, стрепим од онога што ћу чути или видети.

Јер сваки пут када једно друштво непрестано понавља реч „херој“, почињем да се питам шта покушава да избегне да разматра, шта жели да сакрије и чега се плаши да се суочи.

Хероји су свети.

Али када је једној земљи сваког лета потребно да има нове хероје како би опстала, онда херојство престаје да буде врлина и постаје симптом.

Није нормално да иста земља гори изнова и изнова.

Није нормално да изнова и изнова оплакујемо исте људе.

Није нормално да аплаудирамо мртвима, а да се навикавамо на узроке који доводе до њихове смрти.

Најопаснији механизам једног друштва није лаж.

То је тренутак када трагедију претвори у нешто уобичајено.

Када ватра постане „наше лето“.

Када смрт постане „цена овог посла“.

Када неуспех постане „судбина“.

И тада се, готово одмах, разговор мења.

Од људи прелазимо на површине земљишта.

Од жалости прелазимо на „искоришћавање“ земље.

Као да је важније шта ће бити са земљом него зашто су изгубљени људи који су покушали да је спасу.

То није само политички неуспех.

То је духовни неуспех.

Јер смо престали да се саблажњавамо над оним што би требало да нам буде неподношљиво.

Христос нас није позвао да се навикнемо на смрт.

Позвао нас је да се боримо против свега што рађа смрт.

Највећа почаст мртвима нису венци.

То је друштво које одбија да непрестано има потребу за новим херојима.

Нека Бог упокоји душе наших ватрогасаца у светлости Своје љубави.

о. Хараламбос Пападопулос